Izraelski premijer Benjamin Netanjahu je izgleda blizu odluke da naredi opštu mobilizaciju vojske svoje zemlje, a republikanci u Sjedinjenim Državama spremaju se za svirepu bitku sa administracijom predsednika Baraka Obame – sve zbog okvirnog sporazuma o nuklearnom programu Irana. Ipak, taj okvir je gotovo opšteprihvaćen u Evropi. Otkud takav prekid u komunikaciji na Zapadu u vezi sa ključnom regionalnom i globalnom pretnjom?
Ima nekoliko razloga. Prvi je svakako da su Evropa ili, preciznije, Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka i Francuska – više od decenije učestvovali u pregovorima sa Iranom. Čak i kada je predsednik Džordž V. Buš Iran proglasio delom „osovine zla“, članice Evropske unije insistirale su da je diplomatija bolja nego rat.
I, korak po korak, ispostavljalo se da je evropski pristup bio opravdan. Za takav zaključak ključno je bilo, naravno, to što su rezultati izveštaja američke obaveštajne zajednice govorili da je Iran odavno – 2003. godine – napustio konkretne planove o razvoju nuklearnog oružja.
Lako je uvideti zašto bi Iranci odustali. Dokle god je Sadam Husein – koji je pokrenuo brutalni osmogodišnji rat protiv Irana osamdesetih, i kojeg su uticajni zapadnjaci otvoreno optuživali da nastoji da se domogne nuklearnog oružja – bio na vlasti, planovi iranske vlade da razvije nuklearno oružje imali su izvesnu logiku. Pošto je vojska SAD srušila Sadamov režim 2003, najakutnija pretnja po bezbednost Irana je nestala.
Iznad svega, dugo su postojale taktičke razlike između politika SAD i Evrope o nuklearnom programu Irana. Povremeno, SAD su, kako je izgledalo, težile da iskorene bilo kakvo znanje o nuklearnoj tehnologiji u zemlji prema kojoj su krajnje podozrive, dok je pristup Evrope bio da osigura pouzdane garancije da Iran neće napraviti nuklearno oružje. Najzad, Amerika je shvatila da je za bilo kakvu realističku politiku neophodna podrška Evrope, dok je Evropljanima glavni politički cilj bio da spreče srljanje Amerike ili Izraela u rat.
Takođe treba reći da Evropljani nikad nisu bili preterano impresionirani američkim tvrdim pristupom prema još jednoj članici osovine zla – Severnoj Koreji i njenim nuklearnim ambicijama. Odbijanje pregovora sa severnokorejskim režimom i uvođenje najstrožih sankcija nije tu zemlju osujetilo da napravi nuklearno oružje niti da ubrza razvoj nuklearnih i raketnih tehnologija.
eđu važnim temama koje treba da budu razmotrene pre kraja juna, to jest krajnjeg roka za postizanje završnog dogovora sa Iranom, jeste usaglasiti detalje postepene suspenzije ili čak ukidanja ekonomskih i diplomatskih sankcija protiv te zemlje. Dok će u Sjedinjenim Državama to biti predmet ogorčene političke bitke, Evropska unija će verovatno biti daleko voljnija da učini korak napred.
Zapravo, Evropa ima dobre razloge da ukine restrikcije na izvoz iranske nafte. Dodatni priliv nafte na globalno tržište zadržaće njegovu cenu na niskom nivou ili će ih čak dalje depresirati. Odvojeno od ekonomske koristi za evropske ekonomije, niske cene nafte donose stratešku prednost – posebno u vezi sa obuzdavanjem revizionističkih ambicija ruskog predsednika Vladimira Putina u Ukrajini i drugde.
Suvišno je reći da SAD i Evropa treba da imaju zajednički pristup prema sankcijama. Ali ako prevlada militantnija politika američkog Kongresa koji kontrolišu republikanci, Amerika bi mogla izgubiti saveznika koji čini ključnu razliku kada je reč o uspehu sankcija. U stvari, SAD bi se u ovoj stvari vrlo brzo mogle naći izolovanim od svih ostalih globalnih aktera.
Sigurno da Evropa nije naivna u pogledu prirode iranskog režima. Francuska, sa svojim istorijski snažnim ubeđenjima u vezi sa širenjem nuklearnog oružja, zauzela je posebno čvrst stav tokom pregovora. Ali i Evropa je akutno svesna posledica hitrog širenja sukoba i patnji u svom najbližem susedstvu; zapravo, Evropljani svakog dana vide posledice u talasima izbeglica koje pokušavaju da se domognu njenih obala. Još jedan rat na Bliskom istoku svakako nije u interesu Evrope.
Konačno, Izrael je ključni faktor koji podvlači razlike između SAD i Evrope. Iako Netanjahuove vrišteće reči još imaju pažljivu publiku u Americi, većina u Evropi njegov stav posmatra kao još sasvim malo pa smešan.
Otud, gotovo je sigurno da će – pod pretpostavkom da konačni sporazum sa Iranom bude postignut u junu – podrška Evrope tom planu biti jednoglasna, ili bezmalo jednoglasna, i da će ona drage volje podržati Obamu u borbi protiv njegovih protivnika. Okvirni sporazum opravdao je pristup Evrope rešavanju spora o nuklearnom programu. Zapad ima sve razloge da taj pristup održi u mesecima koji dolaze.
Karl Bilt je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
