Treći put do tvrdih stolica

Aleksej Kišjuhas Sociološka zvezda Entoni Gidens ovo sinonimisanje sa masivnim loptama plazme i vrelog gasa duguje i svojim ne tako retkim uplitanjima u politiku. Gidens je jedan od ideologa i glasnijih promotera ideje o „trećem putu“ u politici, sve u kontekstu raspada socijalističkih režima početkom devedesetih. Naime, do ovih „vetrova promene“ u „parku Gorki“, kapitalistički Zapad politički funkcioniše po sistemu dve velike i periodično smenjujuće liberalne partije od kojih jedna odgovara desnim, a jedna levim željama birača. Međutim, posle pada socijalizma na Istoku, dotadašnja liberalna levica više ne mora folirati svoju socijalističkost, te sopstvena društva podvrgava vrlo kapitalizmičkim reformama. Sredinom i krajem devedesetih ovo posebno prepoznatljivo čine Klintonove demokrate, Blerova Partija rada iliti laburisti i Šrederov SPD. Njihove crvene ruže i/ili zastave ostaju tek kao estetski recidivi blokovskog sveta. Na drugoj strani, desnije orijentisane stranke prestaju biti gadljive na diskurse o socijalnoj pravdi, nezaposlenosti, manjinama i sličnom. Sve više se govori o „levom centru“ i „desnom centru“, uz nedvosmisleno ukazivanje na ideološko približavanje dvaju vodećih partija zapadnih zemalja. Ovo je smisao i praksa Gidensovog „trećeg puta“.
A kako su na ova kretanja odgovorili postsocijalistički režimi pozicionirani nešto istočnije na globusu? Nakon što je dobro izreklamirana žeđ za koka-kolom ugašena, scenario gotovo posvud biva isti: na političke daske koje egzistenciju znače vraćaju se tzv. „reformisani komunisti“. Nakon eksperimenta u vidu neoliberalne šok-terapije ljudi se vraćaju bezbolnije poznatome, eks-komunistima koji sada promovišu politički korektniju varijantu levice. Vremenom se i ovde bistre dve partije, od kojih jedna bolje čuje na levo, a druga na desno uvo. Međutim, niti jedna od ovih partija ne preispituje kapitalizam, ljudska prava, EU, a njihove razlike su, kada se pogleda par decenija unazad, u domenu finesa. Nisu ovo nekakve mistično-sudbinske političke turbulencije i faze kroz koje „svi moraju proći“. Svaki je pojedinačni slučaj svake evropske zemlje više međusobno različit nego sličan. Međutim, argumenta radi, korisno je stvari zahvatiti (i) ovako globalno. Ovo je posebno korisno uraditi u slučaju Srbije, koja u celu furtutmu ulazi deceniju kasnije, te je sve vrlo pogodno za uporednu analizu. Takođe, ovde nas interesuje politička/ideološka, a ne ekonomska tranzicija ili transformacija.
Dakle, kako li se ovi procesi čitaju iz nedavno dobijene raspodele skupštinskih stolica koje su, valjda zbog njihove tvrdoće & neudobnosti, tako često bile prazne? DS, G17 Plus i koalicija oko LDP ukupno zadobijaju oko stotinak mandata. Ono što politikolozi nazivaju ancien régime, a politikološki savremenici „prvom Srbijom“ – SRS i SPS – takođe oko stotinak stolica. Jezičinu na vagi ove mrtve trke čini oko pedeset mandata DSS i njegovih političkih turbo-folk saputnika. Ovako raspodeljene stolice su odlično žalosna slika političkog stanja u, u neku ruku, postrevolucionarnoj Srbiji. I ova je slika u skladu sa modelom o kome je bilo reči nekoliko pasusa ranije.
Međutim, Srbija ovde ima jednu ključnu i posebno tešku razliku: tzv. druga Srbija ne stupa na vlast nakon komunističke i monopartijske vlasti, već nacionalističke. Partije koje (bi da) beleže comeback nisu reformisani komunisti, već reformisani nacionalisti. A konkretno, ova reformisanost više ne znači otvoreni krvavi rat za „Veliku Srbiju“, već kontekst „sitnijih“ napada i diskriminacija prema etničkim, verskim i seksualnim manjinama, podilaženja ratnim zločin(c)ima i crkvi. Istovremeno, kao i u spomenutim društvima EU, to znači i prestanak gadljivosti na socijalne teme, poput nezaposlenosti i siromaštva, te njihovu masovno demagošku upotrebu. U srbijanskoj varijanti, „treći put“ zaudara na nacional-socijalizam.