Autsajderi

Sve što je lepo ima kraj, pa je tako Island izgubio od domaćina Francuske (5:2) u četvrtfinalu Evropskog prvenstva u fudbalu i vratio se kući. Plasman Islanda, ostrvske zemlje sa nešto više od 300 hiljada stanovnika, na EP iznenadio je mnoge koji još „žive“ u vremenima kada su protivničke ekipe punile mreže islandske reprezentacije, koju su uglavnom činili lokalni ribari, trgovci, poštari… Kada su, na aktuelnom EP u Francuskoj, Islanđani remizirali sa Portugalom, pobedili i izbacili Englesku, postali su planetarna senzacija. Ima li šta lepše nego kada „autsajderi“ pobede favorite, „mali“ „velike“, David Golijata?

Mada mnogi misle da je Island izgubio zato što su Francuzi mnogo, mnogo bolja ekipa, ja sumnjičim i sebe. Čim mene, potpunog duduka za sport, „najvažnije sporedne stvari na svetu“ posebno, zainteresuje neko takmičenje, nešto nije u redu. A kad počnem da navijam -za Island naravno, toj ekipi se ne piše dobro. No, važno da je Island bio odličan i da su pobrali simpatije mnogih širom sveta. Samo nastavite tako.

Autsajder je, po definiciji, neko ko je po strani, ko nema šanse za pobedu. Osoba koju ne prihvataju kao člana neke grupe, onaj koji deluje sam izvan klika, establišmenta, institucija. Biti autsajder nije sramota i ne znači da je neko automatski loš zato što je „na svoju ruku“. Imaju ljudi pravo da budu svoji, dok god ne ugrožavaju druge. Autsajderi često u sportu, poput fudbalera Islanda izađu iz senke, pobede. Nekad pobedama i uspesima promene status i od autsajdera vremenom postanu favoriti.

Ima autsajdera u svim oblastima života. Prisutni su i u politici. Obično ih u početku niko ne shvata ozbiljno. Pojave se iznenada. U početku se čini da su tu tek da razbiju kolotečinu, uzburkaju strasti, skrenu pažnju na sebe ili zarade koju paru. Onda polako poneki dobiju na važnosti. Mnogi postaju „meinstrim“. Ulaze u lokalne i državne parlamente, postaju predsednički kandidati. Zavisno od slučaja, neki u njima počinju da vide političare koji će da donesu istinske promene, nahrane gladne, napoje žedne, pomere planine. Drugi u njima i dalje vide pajace i cirkuzante. Treći samo sležu ramenima – Ma svi su isti… U Evropi i svetu su trenutno mnogo popularni političari i političke organizacije, koje navodno prkose establišmentu. Razumeju probleme običnih ljudi, preziru tradicionalne političke stranke i političare, prkose birokratama iz Brisela, Vašingtona, jasno i glasno kažu – ua, politička korektnost, ubi nas taj multikulti sistem…

Jedan od aktuelnih primera je i Najdžel Faradž, lider Nezavisne partije Ujedinjenog Kraljevstva. Od autsajdera je postao faktor i to u ozbiljnoj zemlji kao što je Velika Britanija. Evroskeptik, mnogi kažu i demagog, rasista, ksenofob. „Kad sam došao u ovaj parlament pre 17 godina i rekao da želim da budem na čelu kampanje za izlazak Britanije iz EU, svi ste mi se smejali. Sad se niko od vas ne smeje“, poručio je Faradž kolegama u Evropskom parlamentu pre nekoliko dana. Jedan od glavnih zagovornika Bregzita, uspešno je obavio zadatak i onda podneo ostavku na funkciju predsednika stranke. Kad je teško, demagozi, foliranti i populisti beže. Oni po pravilu samo znaju da uzburkaju javnost, nahuškaju ljude.

U našem susedstvu, Hrvatskoj značajni politički faktori su postali „Živi zid“ i „Most“. Počeli su tako što su kritikovali glavne političke stranke, HDZ i SDP, kao i celokupni politički sistem. Onda su ušli u parlament. „Most“ je i formirao vladu sa HDZ, ali ona, srećom, nije dugo trajala. U Srbiji su trenutno aktivna udruženja građana „Ne davimo Beograd“ i „Podržimo RTV“, za koje se još ne zna u kom pravcu će krenuti. Da li će postati politička stranka? Videćemo. Samo, ako žele da urade nešto dobro neka na političkom i građanskom planu primene islandski fudbalski recept. Nikako „Mostov“ ili Faradžov.