Strategija propasti

Međutim, kada se malo bolje pogleda, ta informacija je tužna, jer danas za avione nemamo ni novca ni šunke, a umesto da svinje izvozimo, mi uvozimo zamrznuto meso kojem ističe rok.

Dobro, možda smo od poljoprivredne postali visoko industrijska zemlja, pa eto avione pravimo, a hranu uvozimo. Samo što nismo. U vreme kada je Borka Vučić konzervirano meso trampila za Jatovu flotu, cela tadašnja SFRJ je bila generacijama ispred današnje Srbije po pitanju industrijske i uopšte privredne razvijenosti. Ratovi i sankcije jesu odgovor na pitanje kako smo uspeli da padnemo toliko nisko, ali je odgovor na pitanje zašto već deceniju i po ne uspevamo da se ozbiljnije pridignemo, očito negde drugde. Iako, paradoksalno, Srbija ima stotine raznih razvojnih strategija, upravo je nedostatak stvarne strategije razlog zašto stalno tapkamo u mestu i zašto se svaki korak napred svodi na korišćenje neke ad hok prilike.

Eto, Fijat. Je li to razvojna strategija Srbije? Nije. Italijanski auto-gigant je došao – ne slučajno – ali kao „na o ruk“ lični projekat Mlađana Dinkića. Šta je Srbija posle toga uradila da razvije svoj auto-sektor? Ništa. Jesmo li proširili kapacitete na mašinskim fakultetima, jesmo li uveli nove smerove u stručnim školama iz kojih bi izlazili budući radnici u auto-industriji, jesmo li inovirali nastavne programe, izgradili transportnu infrastrukturu, sistemski uredili sve uslove onako kako to odgovara proizvođačima automobila? Nismo. Zato posle Fijata ni Mercedes ni Folksvagen nisu došli.

Ili te svinje. Srbija je u velikoj meri poljoprivredna zemlja, a stočarstvo nam je u stalnom padu. Jesmo li tu nešto strateški uradili? Zašto nam treba nemački Tenis da bismo proizvodili svinjetinu? Zašto država još od 2007. nije ukinula jedan administrativni propis zbog kojeg nigde ne možemo da izvozimo meso? Šta je strategija srpskog razvoja? Jesu li to strane investicije, koje su zbog krize u padu i koje skupo plaćamo subvencijama? Jesu li to javna preduzeća – rupe bez dna, kojima rukovode razni Babići? Jesu li to tajkuni, među kojima skoro da nijedan nije izvoznik? Jesu li to mala i srednja preduzeća?

Ova poslednja bi trebalo da budu. Bar deklarativno, vlast priznaje da je MSP sektor motor rasta i zaposlenosti, ali se glas tog sektora najmanje sluša, a mali privrednici najmanje cene. I najteže im je. U Srbiji prosečan „start-ap“ se osniva sa 5.000 evra, a gde nam je zakon o mikrofinansiranju? U Srbiji država „podržava“ mlade preduzetnike, pa im traži hipoteku za kredit, računovođu i firmarinu.

U Srbiji dva brucoša u Nišu biciklom kreću da razvoze cigare i pice za 100 dinara po vožnji da zarade za džeparac. Posle nedelju dana zove ih RATEL – Republička agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge: odmah da prestanu sa nezakonitim poslovanjem. Da, to je ta razvojna strategija Srbije: Ubij brucoša. Zato nas je sramota koliko nam dobro ide.