Privatizacija s predumišljajem

Naravno, ukoliko je uopšte cilj bio da se prodajom društvenih preduzeća, kako to piše u preambuli Zakona o privatizaciji, dobije efikasnija privreda, tehnološki savremenija i otvore nova radna mesta.

Dogodilo se upravo suprotno. Počev od prve aukcije, bilo je očigledno da nedostaje dosledan ili bar u hodu napravljen sistem koji bi sprečio da se prodate firme uništavaju, koriste za „isisavanje“ kapitala, pranje para, a u slučaju medija, i za sticanje političkog uticaja. I dok je u prvim godinama i moglo da se sumnja u znanje kreatora privatizacije, dilema je kasnije potpuno izgubila smisao. Kako se i narednih godina sve nastavljalo po istom modelu, postalo je jasno da se tu radi o smišljenoj proceduri koju su kreirale prethodne a nije promenila ni ova vlada.

Tako se proces u kome je država trebalo da se u potpunosti povuče iz vlasničke strukture medija, što je trebalo da omogući veću profesionalizaciju i manji upliv interesa vlasti – ne razlikuje mnogo od onoga što je, uz retke izuzetke, pratilo i ostale nekada društvene firme. Većina je prodata kupcima sumnjivog kredibiliteta, novac je neizvesnog porekla, a isto to dogodilo se, na kraju tog procesa, i u slučaju medija. Scenario iz dosadašnje privatizacije, u kojoj je svaka treća-četvrta poništena, pa eventualno ponovo prodata da bi, najčešće završila u stečaju, sada je najizgledniji i za medije, bar za one iz čijeg kapitala se država stvarno povukla.

Pravu ilustraciju medijskog ali i svakog drugog tržišta u Srbiji, predstavlja sudbina osam medija koje je kupio (za poslovni svet – „izvesni“) Radoica Milosavljević. Polovina lokalnih televizija iz njegovog „portfelja“ više ne emituje program, dakle, pred gašenjem su. Reč je o onim kućama gde opštinske ili gradske vlasti nisu ušle u programsko finansiranje, pa zaposleni, napušteni i od države i od vlasnika, gube svaku šansu na tržištu informacija. Tim pre što im vlasnik niti isplaćuje zaradu niti ulaže u opremu, iako je na to ugovorom bio obavezan. Ali, iz Radoicinog paketa opstaće preostale četiri televizije, gde su lokalne vlasti rešile da finansiraju program, i to iznosima koji prevazilaze sve druge prihode marketinga, čak i vrednost koju je kupac platio da bi se zvao „gazda“.

Zato više nije enigma da li se država zaista povukla iz vlasništva u medijima. Novac koji preko mreže lokalnih funkcionera ulaže, kada to čini, omogućava joj čak i veći uticaj na upravljanje njima, dok „disciplinovanju“ informativnog prostora doprinose privatizovane kuće osuđene na katanac. One pokazuju moguću sudbinu neposlušnih.