Unutrašnji ministar

– U to se čak ni ja ne mešam, kao domaćin, a oni se mešaju, kao gosti. Pa to nema smisla! – rekao je, valjda, Stefanović, čovek koji se retko meša u svoj posa, iako je duboko unutar svih naših unutrašnjih stvari, a veruje da se i da jedini zna unutrašnje stvari premijera, pa bi mogao da se zove unutrašnji ministar premijera Vučića.

Taj OEBS, dakle, što je verovatno skraćenica od: Organizacija za Evropsku Budućnost Savamale, rekao je da bi postupanje policije u slučaju Savamala trebalo da brine sve građane.

– Kakvo postupanje policije! Pa mi tu uopšte ne postupamo! OEBS se, dakle, brutalno meša u unutrašnje stvari u koje se čak ni mi ne mešamo! – valjda bi tako trebalo da izgleda poenta ministrove izjave. Uz obavezan dodatak: „Nego stvar ostavljamo tužilaštvu i nadležnim organima…“

– A koji javni tužilac vodi slučaj? – pitaće ga logično novinari.

– Slučaj vodi javni tužilac koji je tajna!

– Kako može javni tužilac da bude tajni tužilac?

– Pa može! I javne kuće su vam, recimo, u nazivu javne, ali su uglavnom tajne…

– Aha! – uzdahnuće novinari.

– Vidite, običaj u pravosudnoj praksi je da ako su izvršioci krivičnog dela fantomi, onda i javni tužilac mora da bude neki fantom – objasniće Stefanović male tajne velikih majstora, mastera i doktora.
I ministrova autobiografija će se garantovano zvati OEBS – Opus Epohalnih Budalaština Stefanovića.
Trećina ljudi, naime, noću proverava poruke na telefonu, kaže jedno istraživanje, ali se ispostavilo da u onih dve trećine ljudi koji noću ne proveravaju poruke na telefonu spada ministar Stefanović, pošto bi, valjda, još u noći između 24. aprila i 25. aprila saznao šta se dešava u Savamali.

Te je slučaj koji bi mogao da reši i uduvani brucoš dopisnog detektivskog kursa Univerziteta „DŽon Nezbit“, postao afera neviđenih razmera, karakteristična po tome da je u pitanju naša unutrašnja stvar u koju niko ne sme da se meša. Pa čak ni mi.

Dečja igra „Kolariću, paniću“ nastala u istoimenoj emisiji koja se emitovala 80-ih godina na TV Beograd neodoljivo je podsećala na slučaj „Savamala“. U igri su učestvovala dva igrača – uzeli bi jedan duži kanapčić, vezali ga za prste, a cilj je bio da svaki igrač preuzme kanapčić prstima, tako da kada okrene ruke na gore, oblik koji kanap stvara u rukama bude proporcionalan i da se kanap ne odveže. Kada bi se igrači izveštili igra se mogla igrati u beskonačnost uz kreiranje novih oblika.
Igra je imala i svoje stihove koji su napisani jer je autor garantovano predvideo slučaj „Savamala“:

Kolariću, paniću,

pletemo se samiću,

sami sebe zaplićemo,

sami sebe otplićemo;

Da se u to vreme pojavio Nebojša Stefanović, igra bi se sto posto zvala „Kolariću, Stefanoviću“, jer nema čoveka koji se više puta u životu sam sebe upleo, pa onda sam sebe zapleo, ali nikako ne ume da se rasplete. Pošto mu je zaplitanje uža specijalnost.