Ne oboleva se od raka više nego ranije

U preko 90 odsto obolelih nekontrolisano bujanje nije posledica nasleđa, već delovanja spoljnih činilaca koji su često socijalno uslovljeni. Otuda se za rak kaže da je bolest gena, ćelija, tkiva, organa, pojedinca, porodice i društva.
Raka je bilo od vajkada, a vremenom se postupno menja njegova učestalost i, posebno, relativna zastupljenost pojedinih njegovih oblika. U savremenom svetu već decenijama je sve manje raka želuca i raka grlića materice, a sve više raka pluća i raka dojke. Nauka daje jasne odgovore zašto je to tako.

Nigde se ne beleži dramatičan porast ili pad učestalosti raka kao grupe bolesti. U načelu, malignih tumora je sve više u zemljama u razvoju, a održavaju se na istom nivou ili ih je manje nego ranije u razvijenom svetu. U oba slučaja objašnjenje se krije u izloženosti faktorima rizika, pre svega duvanskom dimu.

Od ovih nepobitnih istina odudara rasprostranjeno uverenje građana Srbije da naglo i masovno pobolevaju i umiru od raka. Glasine da nas rak iznenada satire pronose, nažalost, i pojedini lekari. Većina njih ili svesno ignoriše ili krivotvori javno dostupne podatke, a čine to iz samoreklamerskih, politikantskih i lažno patriotskih razloga.

U stvorenoj atmosferi izjednačavanja jedne nametnute fikcije sa patriotizmom niko se ne obraća odgovarajućim stručnjacima iz ustanova zaduženih da se bave kretanjem učestalosti raka, pre svega iz Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ (dr D. Miljuš, dr S. Živković) i Instituta za radiologiju i onkologiju Srbije (dr A. Jovićević). Oni bi lako objasnili da se po obolevanju od raka ne razlikujemo od mnogih drugih zemalja, ali da nam je smrtnost vrlo visoka, što je, naravno, posledica kasnog javljanja lekaru, neblagovremenog (liste čekanja) i nedovoljno efikasnog lečenja. Posebno su spremni da naglase kako su u Centralnoj Srbiji još od početka ovog veka skoro nepromenjene uzrasno specifične stope obolevanja i umiranja od raka (takve stope su jedino ispravan način sagledavanja situacije).

Pogledajmo zvanične podatke, kao ilustraciju relativno malog porasta stopa, imajući u vidu izloženost stvarnim faktorima rizika (pušenje, gojaznost itd.). Prvo, za 15 godina, od 2000. do 2014. učestalost obolevanja od raka porasla je za 7,8% (muškarci), odnosno za manje od 3% (žene), što znači, kada se računaju oba pola, za oko 0,36% godišnje. Drugo, u istom periodu, učestalost umiranja od raka porasla je za 2,5% (muškarci), odnosno za manje od 5% (žene), što znači, kada se računaju oba pola, za oko 0,25% godišnje. To je svetlosnim godinama daleko od katastrofičnih najava o predviđenom masovnom pomoru 2006, 2014, pa zatim 2019.

Zašto je to važno? Greh je uveravati ljude da rak hara i da im je neko (NATO, projekat HARP, kemtrejlsi, vakcine) već presudio, tako da im je, činili nešto ili ne činili ništa za svoje zdravlje, sudbina davno određena.

Posebno su ružni motivi zbog kojih se u narodu uporno podgreva fama o iznenadno nastaloj sveprisutnosti raka. Njeni nosioci skloni su teorijama zavere, ali kada dovode u pitanje čestitost stručnjaka u nadležnim ustanovama, prelaze granicu razumnog neslaganja. Tu svaki razgovor prestaje.

Autor je profesor univerziteta, epidemiolog