Stvar slučaja

Svratih nekim poslom u halu 3, na Sajam medija – koji je zahvaljujući nesnosnom arlaukanju i sveopštoj kalakurnici na štandu Informera više ličio na stočni vašar – i tu se sukobim sa Đoletom Vukadinovićem.

Nismo, kako se to ovde, inače, radi, okrenuli glave u stranu, niti smo – druga varijanta – krvnički pogledali jedan drugog, nego smo se pozdravili, rukovali i proveli izvesno vreme u kraćem, srdačnom i prijateljskom razgovoru, u kome sam Đoleta uverio u iskrenost moje podrške njegovoj ambiciji da se jednoga dana zapremijeri.

Toliko smo se nenavideli, prepičkavali, toliko se ganjali po Višnjim sudovima i sve je to sa malo dobre volje pretvoreno u ruzmarin, snegove i šaš. Sledite, đuturumi, moj i Đoletov primer. Mirite se sa bližnjima, neka vas noć ne zatekne u gnevu vašem i pročaja.

Svetoneđeljni, pak, breaking news beše vest koja se munjevito pronela po Srbiji da je u blizni kuće Vučićevog Oca u Jajincima pronađen automobil u kome je nalazio omanji arsenal, uključujući takozvanu „zolju“, oružje vrlo ubojito. Budući da vozilo osumnjičeno za pokušaj atentata nije otkrila osoba samozadužena za te stvari – DJ Vučićević – nego neki slučajni prolaznik koji je stvar prijavio „tamo gde treba“, tu se, po svemu sudeći, ne radi o spinu.

Što, opet, ne znači da političarskog spinovanja, prejudiciranja, zapomaganja i trogatelnog lupetanja nije bilo nakon što je stvar – po meni preuranjeno – oglašena na sva zvona i time onima koji su auto dovezli na inkriminisano mesto dala priliku da se posakrivaju u mišje rupe ili zbrišu iz zemlje. Da je, recimo, moja malenkost služba bezbednosti, postupio bih drugačije. Premijera i njegovu porodicu bih u tišini sklonio na „bezbedno mesto“, a u blizini vozila postavio zasedu, strpljivo čekao da se pojave vozač, suvozač i eventualni putnici, pa ih onda lepo safatao.

Kad je kosovska histerija bila na vrhuncu i kada su juroidvi u DSS – u pokušavali da paljenjem pograničnih kioska i otimačinom vozova povrate svetu srpsku zemlju, napisao sam na ovom mestu da je za jednu državu koja nije u stanju da uspostavi kontrolu nad stadionima – i kad nasilje eskalira – beogradskim ulicama, preambiciozno da se upušta u uspostavljanje kontrole nad izgubljenom teritorijom. Treba li reći da sam džaba krečio. Sada je stvar otišla korak dalje. Pokazalo se da država nije u stanju da uspostavi kontrolu nad neposrednom okolinom kuće u kojoj premijer često boravi. Ako je auto-ubicu otkrio slučajni prolaznik, a ne neka od mnogih bezbednosnih agencija, to znači da nikakvog obezbeđenja koje bi kontrolisalo ko prolazi i ko se zaustavlja pored objekta u koji Vučić često svraća nije bilo, a to znači da je ovde sve prepušteno slučaju i otpornosti kožnih gaća.