„E taj moj blentavi Milinko, taj što ume da napravi belaj to niko ne ume. Šana novinarka, ona što radi na kijosku kod pijace, reče mi juče da je napiso nekakvo pismo pa mu objavili prošle subote. I pokaza mi žena novine. Uzmem da pročitam. Bolje da sam zmiju otrovnicu u ruke uzela.
Novine se zovu Danas, a to pismo „Pasivno pušenje“. Nigde ne piše ime mog Milinka, piše „Ime i adresa poznati redakciji“, al znam da je on, znam mu žicu. A opet, ko da nije on. I tu se opsetim: sve je to Milinku sastavio onaj karakušljivi Sale s prvog sprata, kobajagi student a ovamo zamlata i džabalebaroš, jedva čeka neki miting da ide i dernja se protiv vlasti.
Čitam ti ja to pismo, to „Pasivno pušenje“, kao to je ispovest mog Milinka, pa čudom ne mogu da se načudim. Sve bre laže!
Uspija se tu Milinko: Ne pušim, smeta mi dim. Trt! Pa on bre purnja dve pakle bonda od kako ga znam. Kad za leba nema – za cigare mora da ima. Onda ORA Đerdap 69. Tada smo se i upoznali, gde su mi oči bile. Ja sam ga i predložila za Savez, ja mu uručila partisku knjižicu. I sve što posle piše sve laže. Dobro, na Gazimestan smo zajedno išli, ali mošti je nosao sa svojim novim pajtašima. Okupe se, isponapijaju, razdrlje, zaurlaju „Ko to kaže, ko to laže“, pa put po noge. Sve plaćeno! I još se beleži kao prekovremeni.
Joj, crni moj Milinko. Kad se samo setim. Sin nam se uhvatio s nekim Vuksom, probisvetom, nema ga po celu noć, ko zna šta rade i kad će u aps, a otac mu ide da oslobađa srpsku Posavinu. I posle kad su nas bombardovali, išo je da čuva mostove i da ga slikaju za televiziju.
A kad je bio Peti oktobar, sedeli smo kod kuće i gledali „Marisol“.
Ono je tačno za Milinkovu firmu, otišla pod stečaj dok si reko Dinkić, a Milinko postao „tehnološki višak“. Ja mu valjda dođem višak onako.
Našeg Pecu uvatili i odležo jedno vreme u Zabeli, posle zbriso u Kanadu. Mi se snalazili. Radili i ariljski veš i trikotažu i austrisko osiguranje i preparate za mršavljenje i svašta. Ali tek kad su ovi naprednjaci stali na noge, i nama krenulo. Sad kod njih radimo po ugovoru, a angažovani smo po grupama. Ja sam u grupi „Obične žene“, Milinko u grupi „Živeo“ a ponekad i kao zastavnik. Obezbeđen je prevoz, sendviči, napici što daju sponzori i cigarete. Posao nije težak, Milinko grupno urla „Živeo“, a ja se bacam na Premijera, grlim ga i zahvaljujem Bogu što nam ga poslao. Posao kakav se samo poželeti može – svakodnevan.
Meni je Šana novinarka s kijoska objasnila da je karakušljivi Sale tu nešto ispod žita. Kao mi smo ti koji veruju u svaku šarenu lažu, i u svetlu budućnost, i u švedski standard, i u brze pruge i u Beograd na vodi… I svi pušimo. Većina aktivno, ostali pasivno. A nije tako kako karakušljivi Sale oće da nam smesti. Ja nikad nisam zapalila, moj Milinko ostavio duvan prošle godine. Laže Sale! A da li će da puši ili neće, aktivno ili pasivno – narod se pita! A naš narod nije ko ovi šuntavi Amerikanci, mi smo za našeg predsednika izabrali Tomu.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
