Pad Vukovara i rušenje Tucovićevog spomenika

Tačno je dvadeset pet godina od srpske okupacije hrvatskog grada Vukovara, koja se i dan-danas u srpskim šovinističkim glavama naziva oslobađanjem. Pre nekoliko dana srušen je legalno spomenik Dimitriju Tucoviću na trgu Slavija a posmrtni ostaci tog oca srpske socijalne demokratije izvađeni su odatle.

Pedanterija računovodstvene pameti reći će da nije tačno da je spomenik Tucoviću srušen, jer nije čak ni oštećen da bi bio izmešten. Ali, činjenica da ga bezrazložno više nema tamo gde je s najboljim razlozima stajao gotovo sedam decenija, da je uklonjen i zamenjen fontanom u izgradnji, predstavlja uistinu rušenje bez lomljenja. Navodno isti taj stari spomenik sad će da blista „novije i lepše“ u ogledalnom svom odrazu na staklima Narodne banke Srbije, na istom trgu, samo postrance, manje vidljivo, sasvim neupadljivo, skrajnuto, izmetnuto, a samo budala može da tvrdi da je jedan spomenik isti ukoliko se premesti s centralnog mesta jednog trga na njegovu periferiju, u zapećak. Spomenik je celina sa svojim ambijentalnim kontekstom. Trg je, naime, ostao bez svog simboličkog razloga.

Jezivi zločini počinjeni su u okupaciji Vukovara, a danas u tom gradu Hrvatice i Hrvati ćirilicu, koja je istorijski i hrvatsko pismo, proglašavaju zločinačkim pismom, kao da je takvo nešto uopšte moguće. Sve tog pisma oni su sveli na svoje sećanje na one ogavne ćirilične natpise na polusrušenim kućama, kad je u tom periodu okupacije, dok su bili proterani iz grada, ćirilica bila nametnuto službeno pismo.

Posledice srpskog nacionalizma jasno, ali neusvojeno, ukazuju na to da za opstanak nacionalne kulture nema goreg neprijatelja od nacionalizma. Niko tako duboko i samozatajno, tako lukavo, prefrigano, lukrativno i otrovno, ne mrzi sopstvenu naciju kao nacionalista, i niko joj ne donosi više i trajnije sramote i muke od njega. Koliko je samo mladićkih života palo najbesmislenijom smrću među mobilisanim rezervistima i redovnim vojnicima koji su, sa razularenim dobrovoljcima, nagnani da pale i ubijaju pred Vukovarom i u Vukovaru! U novinama tih dana novembra 1991. godine nisu smele da se pojave ni njihove čitulje!

Taj procenat mrtvih srpskih mladića ostao je neispunjeni san onih koji su pravili račune da za veliku Srbiju treba položiti 250.000 ljudskih života, kako je nadmeno, u svojoj jedroj starosti, govorio istoričar Milorad Ekmečić. Kakvo bahato raspolaganje tuđim životima! Kakvo rasipanje stotina hiljada života onih koji su tek počeli da žive! Kakva mržnja prema životu!

A u kakvoj vezi stoji razaranje Vukovara sa uklanjanjem spomenika Dimitriju Tucoviću?

Najpre, glas samog Dimitrija Tucovića, antiratni, jugoslovenski, socijalno svesni tucovićevski glas čistog srca i hrabrosti, odjeknuo je onih dana u pripremi rušenja Vukovara; odjeknuo je glasno, ali kratkotrajno, da brzo padne u zaborav. Na umu imam podvig Miroslava Milenkovića, rezerviste iz Gornjeg Milanovca, koji je, na putu između Šida i Tovarnika, odbivši da učestvuje u rušenju Vukovara, sebi pucao u glavu. Mnogi od njegovih drugova obezglavljeni su na ratištu, mnogi su, ubijajući da ne budu ubijeni, i danas bez glave i sna zbog zločina u kojem su učestvovali, a najveći broj tada je, glavom bez obzira, otišao iz ove zemlje, da ona do dana današnjeg ostane zemlja sa procentualno najbrojnijom intelektualnom emigracijom u Evropi.

Uklanjanje spomenika Dimitriju Tucoviću, uklanjanje je tragova otpora bezumlju nacionalizma i ideje socijalne pravde koja bi mogla da dovede do novih otpora i drukčije organizacije života, međuljudskih odnosa i demokratije. Rušenje spomenika Tucoviću na Slaviji, zapravo je završetak rata posle 25 godina. Oni koji su taj rat želeli i zapodevali, koji su druge na taj ratni zločin nagovarali i terali, danas su podelili ratni plen i predstavljaju srpsku političku i ekonomsku elitu. Rat se vodio da bi taj ološ zavladao ovom državom i ovim društvom. Za to je bilo potrebno u smrt i bežaniju po svetu oterati najbolje, a ono što je još umnih ljudi ostalo ovde da krpi kraj s krajem, danas se dokusuruje prigušivačem na slobodi govora i obesmišljavanjem javne rasprave, u kojoj ponovo ulogu ceremonijalmajstora dobija onaj stari službenik iste ceremonije – Vojislav Šešelj, duhovni otac i premijeru i predsedniku ove države, kojima se, u ovoj dijalektici političke perverzije, sada dao u najam.

Dobra vest je da je rat završen. Rušenje spomenika Dimitriju Tucoviću, koje se zove premeštanje spomenika, poslednja je ratna akcija u njemu. Loša vest je da su ciljevi tog rata u potpunosti ostvareni i da su njegovi ideolozi, inspiratori i komandanti, najugledniji predstavnici mira.