Krug/soba/večnost (3)

I zdravlje je krio kao zmija noge – da ne bi, počem, izazivao zavist hipohondara i simulanata – a bolesti je potiskivao duboko u sebe, što dalje od bližnjih, u najkrajnju tamu tkiva. Ako je ipak nekim slučajem, u šta sumnjam, na kraju ipak oboleo – hajde da dozvolimo i tu apsurdnu mogućnost – to je onda morala biti neka, u patologijama potpuno nepoznata bolest, dostojna Vukovića, njemu primerena, stvorena u jednom primerku, za jednokratno bolovanje, samo za njega, zamišljam je u obliku solidno skrojenog kaputa (o kome će niže biti još reči), obučenog ispod kože, koji je u trenutku takozvane kritične temporalnosti zaogrnuo Vukovićevu dušu i zaštitio je od ledenog daha smrti. Mora da je, rekoh malo kasnije, kratkotrajni boravak u bolnici Vukoviću pao teže nego (nešto docnije) smrt, jer je on smrt – bezbroj je za to dokaza u njegovim pričama – poznavao kao svoj džep, a bolnice je smatrao mestima za organizovano (i nekažnjeno) ponižavanje i uništavanje ljudi i prezirao ih iz dubine duše, iako – iz gorepomenutog skrupula – nikada javno nije govorio o tome. Ponekad, istina, jeste – po službenoj dužnosti – kao novinar Pobjede, pisao o čudnovatim događajima u zabačenim domovima zdravlja, na severoistoku Crne Gore, ali to je činio u ime književnosti, a ne medicine. Jednostavno ne mogu da zamislim Vukovića u dronjavoj bolničkoj pidžami, ogrnutog olinjalim mantilom, od kojih je svaki na najsvirepiji način usmrtio više osoba nego Pat Garet i Bili Kid, omiljeni Vukovićevi junaci vestern filmova, drago mi je, rekoh, što me je težak napad diskus hernije – i ko zna čega još – fizički sprečio da ga posetim u KBC, da ga vidim prisilno nakljukanog tabletama, načičkanog kanilama, prikovanog za krst kliničke Golgote – kao da ionako na krstu nije proveo ceo život – dugačkim iglama za infuziju i još morbidnije tečnosti za mučenje. Utešno je u svemu, rekoh, što je Vuković na vreme napustio KBC i vratio se u Podgoricu, da ovaj svet napusti – ili kako se to kaže da izdahne – u krugu porodice, a ne u Beogradu, u kome se izdiše stihijski i u kome se zvuci izdisanja nevoljnika mešaju sa zvukovima sramnih uzdisaja iz javnih kuća koje su – posle takozvanih demokratskih promena – počele da niču kao pečurke posle kiše.