U traganju za pivnicom 2

U mojim razmišljanjima o tome zašto je realnost u Srbiji ovako mučna i zašto se – što je još mučnije – ponavlja po već izanđaloj matrici, mnogo mi je više pomogao film Matrix nego tomovi knjiga koje sam tokom života pročitao. Ko je gledao film, setiće se onog hi-tech Merovingiana, koji svojoj supruzi, Moniki Beluči, delikatnu situaciju – koju bismo mi Balkanu objasnili parolom: tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac, objašnjava u tri reči: uzrok i posledica, draga.

Da, tako stvari stoje. Ovaj svet sastoji se od beskonačnog niza uzroka i posledica, ali ima fenomena – jedan od njih je srpska politika i državotvornost – u kojima su u opticaju samo posledice, što je, naravno, nemoguće, ima tu i uzroka, ali se ti uzroci (polu)svesno previđaju. Jedna od tih posledica je „premeštanje“ autoritarizma kroz raznorazne političke sisteme i neuspeh pokušaja da se to promeni.

Samo to mahnito menjanje političkih sistema, ustava i zakona govori o hroničnoj nestabilnosti Srbije, tačnije srpskog naroda, koje se – opet tradicionalno – upisuje na raboše Vatikana, Kominterne, Vašingtona, Brisela i „domaćih izdajnika“. Kad god se, dakle, apsolutne vlasti domogne neki autoritarac – a narod ga masovno podrži jer mu je taj svat garant inercije i neodgovornosti – „proevropska“ opozicija se žestoko uzibreti i zakuka, a autokrata počne da uzvraća udarce i tako se takozvani javni život pretvara u kalakurnicu u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko plaća.

Ne pamtim da je neko povezao ova dva događaja, ali ja jesam i smeo bih se opkladiti da se Kosovo ne bi otcepilo – bar ne tako brzo – da kosovski separatisti devedeset sedme nisu videli da neće biti veliki problem da se kurtališu srpske vlasti na Kosovu, kad već Srbi nisu u stanju da se dogovore oko vlasti u Beogradu.

Sada idemo na spot u kome su majke esenesovske invencije okupile „srpski narod u malom“, to jest gomilu samosvesnih besposličara koji – očigledno u prepodnevnim satima – ispijaju pivo i bajagi zameraju premijeru da loše radi. Dogodilo se – u spotu razumljivo – da premijer bude u prolazu pored kafića – ne pivnice, dežurni antifašisti – i da slučajno čuje narodno nezadovoljstvo, pa svraća da popije pivo s nogu i da narodu objasni da tome nije tako, pa im po ko zna koji put navodi optimističku statistiku.

A sad počujte, i Vučiću i opozicijo. Sve da je umesto 180 kilometara auto- puta premijer napravio 1.800, sve da je umesto (diskutabilnih) 150.000 radnih mesta otvorio 1.500.000, sve ako bi umesto 55 fabrika pustio u rad 5.500 – nestabilno narodno dupe ne bi uspeo da zatisne i – kada za to kucne čas – isteći će mu rok trajanja, kao što je istekao plejadi prethodnih autokrata, ali to neće biti ni posledica neke njegove greške, niti zasluga opozicije. A zašto će biti tako, o tome – sutra.