Gladni, siromašni i milijarderi

Istovremeno se godišnje proizvodi dovoljno hrane za ceo svet, ali se baci 1,3 milijarde tona hrane (procenjuje se da se da samo u Americi godišnje baci oko 220 miliona tona hrane vrednosti oko 50 milijardi dolara). Da paradoks bude veći, u prethodnih četvrt veka broj neuhranjenih i izuzetno siromašnih ljudi je prepolovljen, a svakog dana umre 17.000 dece manje nego devedesetih. Zašto svet i Ujedinjene nacije ne mogu da ove milijarde tona bačene hrane prebace u Podsaharsku Afriku i druge „gladne“ regione, teško je odgovoriti. Očigledno su hrana i nafta ključne reči za funkcionisanje i opstanak savremenog sveta. Uključujući glad i ratove.

Možda je ujedinjena Evropska unija „ključ“ kako da i oni siromašni postanu bogatiji i da žive pristojno. Tako stižemo do siromašnih. Gde i mi spadamo. Jedini i glavni cilj treba da nam bude da stignemo stepen razvoja zabeležen u 2008. Po bruto domaćem proizvodu smo je, konačno, prestigli i to za 1,2 odsto, ali po visini javnog duga koji iznosi 24,8 milijardi evra, ili 73 odsto BDP-a, nećemo je stići ni u narednih 20 godina. Te 2008. javni dug je iznosio „nestvarnih“ 8,8 milijardi evra, ili 28,9 odsto BDP-a. I prema prosečnim platama i penzijama, smo još daleko. Penzije bolje da ne pominjemo (sada 186, a 2008. godine 217 evra). I prosečna plata, koja je u martu iznosila 383 evra za pet procenata je niža od proseka zarada (402 evra) u 2008. Poređenje kupovne snage (koliko presečnih plata treba za jednu prosečnu potrošačku korpu) je još nepovoljnije. Za pokriće prosečne potrošačke korpe (oko 560 evra) u februaru ove godine, bilo je potrebno 1,47 prosečnih plata, a u 2008 .godini 1,32. Što znači da je realna kupovna moć pala za „opasnih“ 11 odsto. Koliko smo siromašni pokazuje i struktura prosečne potrošačke korpe, u kojoj hrana i komunalije učestvuju sa oko 60 odsto. Za sve ostalo – alkohol i duvan, odeću i obuću, lekarske preglede i lekove, prevoz, rekreaciju i kulturu… ostaje 40 odsto zarade. Ako porodica raspolaže sa manje od 335 evra (60 odsto od prosečne potrošačke korpe), onda nema ni za hranu i komunalije. U tom slućčaju ostaje im dopunski rad, kreditne kartice, čekovi i dozvoljeni minus.

Elem, u proseku smo siromašni. Kancelarija Evropske mreže za borbu protiv siromaštva na Međunarodni dan borbe protiv siromaštva (17. 10. 2016) saopštila da je stopa rizika od siromaštva u Srbiji 25,4 odsto, dok je najveća za porodice sa dve odrasle osobe i samohrane roditelje (35,4 odsto). Vlada je zvanično saopštila da u grupu relativno siromašnih spada oko 2,5 miliona građana sa prihodom po članu domaćinstva ispod 15.000 dinara, dok u grupu apsolutno siromašnih sa prihodom po članu domaćinstva manjim od 9.000 dinara spada oko 800.000 građana, ili 11 odsto ukupnog stanovištva (svaki deveti građanin). Država za socijalnu zaštitu izdvaja oko 100 milijardi dinara, što u masi nije malo, ali je po pojedincu minimalno – za čitav mesec 5.000, ili 167 dinara po danu. I da ne zaboravimo ni regionalni aspekt. Što južnije, to tužnije. Ako je prosečna stopa rizika za Srbiju 25,4 odsto, ona je u Tutinu 66, u Istočnoj i Južnoj Srbiji od 50 do 60 odsto, a u Novom Beogradu 4,8 odsto. Isto tako, ako za pokriće prosečne potrošačke korpe treba 1,47 prosečnih plata, regionalni raspored je „šarolik“. U Beogradu treba 1,24 prosečnih plata, u Smederevu – 1,26, a u Valjevu i Leskovcu – 1,68 prosečnih plata.

Na kraju nam ostaju milijarderi. Sve ih je više. Trenutno oko 2.400 koji raspolažu sa 3,9 odsto ukupnog svetskog bogastva, odnosno 7,7 triliona dolaea (7.700 milijardi USD), što je jednako ukupnom BDP-u Nemačke i Japana, treće i četvrte ekonomske sile sveta. Ili u procentima: u Evropi 33, u Aziji 25, u SAD 26, a ostatku sveta – 16 odsto. U Evropi ih je najviše, preciznije rečeno u Nemačkoj i Britaniji ih ima oko 120, a u Rusiji stotinak. Na vrhu liste je Amerikanac Bil Gejts čije je bogatstvo procenjeno na 86 milijardi dolara (2,3 odsto BDP-a Srbije), dok najbogatiji Rus raspolaže sa 18,4 milijarde dolara (oko 50 odsto BDP-a Srbije). U našem okruženju, kad se izuzmu „svetski a naši“, poput Ceptera u Srbiji, ili Lukšića i Matešića u Hrvatskoj, koji raspolažu imovinom vrednom od pet do 15 milijardi dolara, najbogatiji raspolažu imovinom od oko pola milijarde dolara. Tako recimo bogatstvo Miodraga Kostića vredi 520 miliona dolara, Miroslava Mišković – 500 miliona, Ivice Todorića – 499 miliona, a Emila Tedeskog (Atlantik grupa) 208 miliona dolara. Karl Marks je u svom „Kapitalu“ tvrdio da će u sukobu kapitalista i radnika oko „viška vrednosti“ pobediti ovi drugi, i da „bauk komunizma kruži Evropom“. Tvrdio i promašio. Kapitalizam je pobedio. Toma Piketi u svom „Kapitalu u 21 veku“ prognozira da zbog neminovnog sukoba siromašnih (radnika) i milijardera mora doći do promena sistema. U kapitalizam sa ljudskim likom. Ili će se opet vratiti Marks i bauk komunizma.

Autor je ekonomski analitičar