Vatra u bioskopu, voda u ušima

Slušajte sad ‘vamo! Da je povodanj – daleko bilo – potrajao još nekoliko dana, garantujem vam da bi krivica za izlivanje reka i posledičnu štetu u ljudstvu i materijalu bila pripisana „izdajnicima“, „petokolonašima“ i „opozicionarima“. I ovako je ta optužnica visila u vazduhu, ionako su svi oni koji tih dana nisu izgledali dovoljno poplavljeno i propisno uspaničeno, bili sumnjivi, bilo je tu – ako se dobro sećam – i nekih apšenja zbog lupetanja na Tviteru.

Sve u svemu, Srbija je tih nabujalih dana – kao i toliko puta u svojoj istoriji – ličila na bioskopsku salu u kojoj je usred projekcije neki šaljivčina iz čista mira povikao: požar! Sad će mi onaj komentator – koji je onomad ustvrdio da devedesetih pred pekarama nije bilo nikakvih gužvi i da je hleb „sava“ nešto najbolje umešeno od srpskog brašna – bezbeli nabiti na nos zlonamerno minimiziranje opštenarodne opasnosti i reći da je poplava vaistinu bila biblijskih razmera. To je, da kažemo, delimično tačno, ali je isto tako tačno da poplava nije nastala u deliću sekunde, nego su reke i rečice danima nadolazile, da bi nadležni službenici – do tada zabavljeni sitnim ljudskim radostima – povikali – Mirko, pazi, voda! – tek kada je voda došla do grla.

Slično mi – samo sa obrnutim ideološkim predznakom – izgleda pokušaj dela opozicije, nevladinih organizacija i krugova dvojke da krivicu za ubistva u centrima za socijalni rad pripišu tirjanskom, nenarodnom režimu Aleksandra Vučića, kome se svašta može prebaciti, ali ne i neraspolaganje sposobnošću prekognicije zločina koja je – u ovom trenutku dijalektičkog razvoja sveta – moguća samo u bioskopima, a ni tamo se nije naročito pokazala, kao što smo se uverili u filmu Minority Report.

Nikada Srbima – bez obzira na „boju“ – neće ući u glavu da postoje stvari i pojave protiv kojih se može boriti – poplave na primer – ali i stvari i pojave protiv kojih se ne može boriti, a u tu grupu spadaju apsolutno nepredvidiva – i otuda nesprečljiva – ubistva iz niskih strasti, koja, nota bene, prolaze maltene nezapaženo ako se ne dogode u nekoj državnoj ustanovi. Takva ubistva su uračunata u rizik života na ovom guravom svetu i ona se povremeno događaju – uzmimo primer Brejvika – i u državama kojima se ne može prebaciti nasleđe mračne prošlosti u traljavost državnih službi. A to im se ne može prebaciti jer se – za razliku od Srbije – u tim državama uspešno bore protiv stvari i pojava protiv kojih se može boriti.