Isterivanje dijaloga

Ali pre nego što zađemo u sitna dijaloška crevca, nije zgoreg demitologizovati reč „dijalog“ koja sve više poprima „bremenitu“, metafizičku „dubinu“, poput, recimo, reči „dijaspora“, iako u doslovnom prevodu sa grčkog znači samo „razgovor“ i ništa drugo.

Da li napred rečeno znači da smo mi, Srbi, ćutljivi, introvertni svati, zatočnici poslovice da je čovek gospodar neizgovorene, a rob izrečene reči? Ma jok! Ma kakvi! Oduvek i povazdan brbljamo kao navijeni – pritom najčešće lupetajući kao Maksimi po diviziji – spremni ko zapeta puška da sa svakim zapodenemo razgovor, ali – tu je kvaka – „pod našim uslovima“: što će reći – pod uslovom da sagovornik/ci ćutke sasluša šta pričamo i da je unapred spreman da prizna da smo apsolutno u pravu. U protivnom…Šta biva u protivnom? Osvrnite se oko sebe, pa će vam se „samo kasti“.

Tako je bilo i nakon što je jednog tmurnog dana, naoko niotkuda pojavio Rogonja i odneo Kosovo. Iz prestoničkog Kitaj Goroda momentalno su se začuli krici „ne damo“, „nećemo“, „nikad“ , a kao dokaz da misle ozbiljno, visoki slavskopojasni tutumraci su demolirali Beograd, što je – pretpostavljam – u Prištini bilo propraćeno masovnom grižom savesti i snažnim duševnim bolom.

Sa druge strane, iz Euromahale su se oglasili – doduše nešto tiši – povici „priznaji“, „potpisuj“, „daj da skidamo bedu s vrata“ i svi ti kosovski krici i šaputanja lako su mogli navesti onog našeg turistu sa Marsa na pomisao da se tu radi o još jednoj, možda i najdubljoj, srpskoj podeli, ali tu se u stvari radilo (i nastavilo da se radi) o čvrstom nacionalnom jedinstvu u endemskoj sklonosti da se teški problemi problemi rešavaju na lak način – kolektivno, jednim udarcem, na dža i bu, preko kolena – a kad ima džebane – i preko mušice nišana, u svakom slučaju na način koji neće remetiti palanačku udobnost ni jedne od šatro zaraćenih prestoničkih mahala. Ko, božemeprosti, u vreme onih UKS Tribina za Kosovo: Daj da za sat vremena oslobodimo Kosovo, pa da idemo na piće i krkanluk.

Vidim da mnogim opozicionim personama dramatis sam pomen reči dijalog podiže kose na glavama, da im je sumnja mnogo veća od nade, da – prozorljivi, kakvi su – unapred znaju da će JSP Vučić „držati banku“ i da će – odazovu li se njegovom trojanskom pozivu – biti izložiti teškim neprijatnostima. Ne znam otkuda uopšte antidijaloškoj gospodi (i damama) ideja da se teški, maltene nerešivi, problemi mogu rešavati na prijatan način, uz piće i meze, zajebanciju, u krugu prijatelja (i dvojke) i u pauzama karanja silikonskih sekretarica, kao što ne znam šta Vučiča & Co navodi na pomisao da ti problemi mogu biti rešeni zato što oni tako hoće. Predstojeći dijalog – ako do njega uopšte dođe – u stvari neće biti dijalog o Kosovu, nego o Srbiji. Ako se taj dijalog ne uspostavi – u šta čisto sumnjam – potpuno je svejedno je hoće li Kosovo biti priznato ili ne.