Site name

Jedno sećanje na Gagu i LJubišu Samardžića

Nebeska udica

Gagu Samardžića sam upoznala leta 1992 u Grčkoj. Prelep momak plavih očiju, visok, zgodan... Apolon koga je teško bilo ne zapaziti.

Piše: Olivera Birovljev

12. septembar 2017. 16:30

Bio je na moru sa dugogodišnjom devojkom koju je tek verio i dva druga. Iako sin našeg legendarnog glumca i sam u vodama filmske produkcije, nije se smestio u hotel sa pet zvezdica, već skromne apartmane na drugom kraju slikovitog i brdovitog Neos Marmarasa u kome si bez kola "osuđen" na duge šetnje do poznate peščane plaze koja je bila naša svakodnevna destinacija.

Skoro svaki dan smo provodili zajedno na plaži, čak su me često i vozili do nje. Jedini luksuz, ako se to tako može nazvati, su dva dobra automobila kojima su prešli put od Beograda do Halkidikija.

Kao i mnoga sezonska druženja, Gagu više nisam srela, iako dvojicu njegovih "slobodnih strelaca" drugara jesam, i to često.

Živela sam u Londonu od '95 i bila nostalgična za YU filmom. Pokušala sam da zainteresujem NFT (National Film Theatre) da organizuje, tj. da mi da zeleno svetlo da lično organizujem "sezonu savremenog YU filma" kome sam već dala radni naslov "Film pod sankcijama". Želela sam da im pokažem da uprkos sankcijama, u teškim uslovima, bez sredstava, u dosta manjem obimu, se ipak snima... Teško, ali se snima.

Jako sam se potrudila da napunim salu za projekciju Makavejevog filma u zimu '97 "Misterije organizma" u nadi da će im to pokazati da London želi da vidi još. Nažalost, nisu imali isto mišljenje.

U okviru Srpskog društva u Londonu gde sam bila koordinator za kulturu, organizovala sam samoinicijativno sezonu YU filma. U privatnoj poseti Beogradu, obišla sam distributere, dobila podršku i filmove.

U "Sinema dizajnu" upoznala sam vlasnika i našeg velikana, glumca LJubišu Samardžića glavom i bradom. Čovek bi pomislio da je tolika slava ostavila traga bar nekako na njemu, ali ne. Bio je fin, srdačan i predusretljiv. Pravi gospodin.

Kada je čuo da poznajem i sina, ispričao mi je tragediju koja ih je zadesila. Nisam mogla da verujem. Gaga je već tad bio u Londonu na lečenju. Čim sam stigla pozvali su me da ih posetim. Bolest je uzela svoj danak i promenila ga . Ostale su plave oči i visina, a da sam ga srela na ulici ....ne bih da prepoznala. Tuga....

Ponudila sam da pomognem koliko je u mojoj moći. U razgovoru sa LJubišom došli smo na ideju da se organizuje premijera njihovog poslednjeg filma "Nebeska udica" u Londonu. Bioskopska sala "Screen on the Hill" na Hampstadu bila je puna do poslednjeg mesta. Sav prihod je bio namenjen Gaginom lečenju. LJubiša je došao na premijeru i smestio se u mojoj kući na Camdenu.

Sećam se, čekala sam ga na aerodromu "Heathrow" i iz nekog razloga smo pravo sa aerodroma posetili Srpsku crkvu Sveti Sava. Tamo nas je čekao sveštenik kome je vidno prijalo da lično upozna velikana, Smokija, Šurdu.... LJubiša nam je prepričavao dogodovštine sa snimanja i filmskih festivala , kako je upoznao Tita, kakve su fazone pravili Gaga Nikolić i on, kako je Milena Dravić reagovala na to... Sada mi je žao što te priče nisam zapisala, da ih sakrijem od zaborava.

Sećam se da smo plakali od smeha. Pop doduše i nije, kada je LJubiša u afektu opsovao svevišnjeg, a ja sam se davila od smeha u sebi. Kakav je to bio lik ...

LJubiša se obratio publici pre projekcije i zahvalio se na pozivu, ideji, organizaciji i gostoprimstvu. Premijera je prošla odlično. Ipak, zbog ogromnih troškova sale nismo skupili bog zna šta, ali su i za to malo bili zahvalni. Gagu i suprugu sam sledeći put ugostila u svojoj kući kada sam mu dala kovertu sa prikupljenim novcem i željom za oporavak.

Nažalost, izgubio je bitku. Mlad, lep kao Apolon, prerano je otišao na onaj svet.

Ne znam kako roditelji nađu snage da nastave dalje u takvim momentima. Iskreno mislim da ne bih mogla. Život bez moje dece ne bi imao smisao.

Prošlo je mnogo godina od onda. Kasno uveče 8. septembra, pročitah da nas je i LJubiša napustio...

Šta reći? NJegova borba za život i smrt počela je dijagnozom sinovljeve bolesti. Zato sam i napisala ovo sećanje na obojicu. LJubiša je gubitkom sina sigurno već delom bio na onom svetu. Ali smrt takvih ljudi kao što je bio on, koji za sobom ostave toliko tragova, se možda ne može ni nazvati smrt jer njegova dela nastavljaju da žive i posle njega i ne odlaze u zaborav tako lako.

Naše generacije, generacije naših roditelja i stariji će ga dugo pamtiti, a iskreno se nadam da će i nove učiti o njemu i glumcima njegovog doba.

S poslednjim vetrovima jednog vrućeg leta otišao je i on...

Hvala ti na filmovima, serijama, susretima. "A sad adio" u ime svih nas iz 19xx i neke...

Autorka je filmska i televizijska producentkinja

povezane vesti

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.