Senke senki nad Balkanom

… a naročito Srbi – sebe doživljavaju, o sebi misle i sebe prikazuju u dlaku onako kako to od njih očekuju Zapad i Srednja Evropa, što će reći da – umesto da se smelo suoče sa sopstvenim pomrčinama (po meni ništa mračnijim od pomrčina iz gorepomenutih meteoroloških regija) – kreću u ispredanje fantastično-sladunjavih priča o svojim (istovremeno) čemernim i slavnim istorijama, svom gostoprimstvu, svom „širokom srcu“… Prestajem sa nabrajanjem da ne bih zavapio za kiblu.

Problem je ukratko u tome što Balkanci – a naročito Srbi – sebe ni za živu glavu ne žele da vide onakvima kakvi jesu, nego se priviđaju onakvima kakve ih je privideo Pantelija Srećković i proči drevni fantasti, što ne samo da ih (nas) sprečava da (bar povremeno i privremeno ) postanu bolji, nego ih s vremenom čini sve gorim i gorim, a da biste se uverili da je tome tako, ne treba vam TV serija, pogledajte kroz prozor.

Već nakon prikazivanja prve epizode „Senki“ – a stvar se potom samo usložnjavala – beogradski slavski pojas, Kitaj Gorod i patriotska čaršija zapali su u stanje teškog rodoljubivog amoka, što je bilo dibidus predvidivo jer su u seriji, idemo redom – Kraljevina SHS, Beograd između dva rata, srpska politička, vojna i policajna elita, srpski lopovi (s obe strane zakona), srpske devojke (koje se, ju, ju, ju, karaju pre braka) i – vrhunac užasa – ruska emigracija, general Vrangel na čelu Kozaka, itd. – prikazani kao do kostiju korumpirana, blatnjava geopolitička rupčaga nastanjena svakakvim mračnim tipovima – u kojoj se doduše zna ko pije i ko se drogira (a piju i drogiraju se svi osim glavnog negativca), iako nije baš jasnije ko to sve to plaća – a ne kao trijumfalni južnoslovenski Pijemont, carstvo vidovdanske etike i ostvarenje kosovskog zaveta, kako to tvrdi zvanična halucinacija.

Istovremeno su iz beogradske Euromahale u (v)etar odaslane (istina nešto tiše) primjedbe i zamjerke da su „Senke nad Balkanom“ pokušaj rehabilitacije već nečega i nekoga i da to – iz nekog razloga – nije ni dobro ni evropski i samo je još falilo da se oglasi notorni Radoš Ljušić, da Bjelu & Co optuži za pokušaj nasilne „promene istoriografske svesti Srba“, pa da okoloserijalna pometnja i lakrdija bude kompletna.

Nijednoj od pomenutih beogradskih mahala i nijednom od iskonskih patriotskih poslovodnih organa nije palo ni na kraj pameti da se opseti da je – u umetničkom, ali i svakom drugom smislu – za seriju bitno samo to da li istorija transponovana na film „verodostojna“ samoj sebi i priča li svoju priču uverljiv, a da je njena sličnost sa stvarnim istorijskim događajima dobrodošla, ali sporedna. Nastavak u sutrašnjem broju.