Limit za intervencije NBS četiri milijarde evra

Nasuprot trendovima u evrozoni i drugim tržištima, evro u Srbiji grabi uzlaznom putanjom i u odnosu na dinar ojačao je za oko 6,7 odsto. I to uprkos intervencijama Narodne banke Srbije koja je na odbranu kursa u prvih pet meseci ove godine potrošila više od milijardu evra, od ukupno 12 milijardi deviznih rezervi (na kraju prvog kvartala 2010. godine devizne rezerve centralne banke iznosile su 10,4 milijarde evra i obezbeđivale su pokrivenost novčane mase od oko 462 odsto). I dok neki analitičari u tome ne vide nikakav problem, drugi upozoravaju da Srbija plaća previsoku cenu odbrane domaće valute i upozoravaju da su rast izvoza i veći priliv stranih investicija najsnažnija brana od svih, pre svega špekulativnih udara na deviznom tržištu. Plaća li, dakle, Srbija visoku cenu odbrane dinara i gde je granica do koje se može ići u trošenju deviznih rezervi?

– Rezerve centralne banke ne bi trebalo da padnu na nivo ispod šestomesečnog uvoza zemlje. Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je prag od oko četiri milijarde evra za intervencije NBS na deviznom tržištu. NBS je samo za prvih pet meseci ove godine na međubankarskom deviznom tržištu prodala oko milijardu evra da bi sprečila prekomerne dnevne oscilacije kursa (u januaru 245 miliona evra, u februaru 196 miliona, u martu 190 miliona, u aprilu pet, u maju 360 miliona evra). Zanimljivo je da je 26. maja prodato 100 miliona evra, što je najveća dnevna intervencija od kraja 2008. godine. U toku 2009. godine NBS je na odbranu kursa potrošila 656,9 miliona evra, dok je u 2008. potrošeno oko 1,3 milijarde evra. Činjenica je, takođe, da je srpsko devizno tržište izuzetno plitko, pa i manje kupovine deviza mogu da poremete kurs. Prošle godine, na primer, prosečni dnevni promet iznosio je samo 28 miliona evra, a ove godine skočio je na oko 40 miliona evra – komentariše za Danas Dejan Jovović, savetnik Biroa za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije i dodaje da će ova deprecijacija dinara povećati troškove servisiranja kredita denominovanih u evrima, ali bi s druge strane mogla pozitivno da utiče na izvoz i smanjenje tekućeg platnobilansnog deficita.

On smatra da osnovni uzroci slabljenja dinara leže, pre svega, u nekonkurentnoj privredi, kao i u izuzetno visokom spoljnotrgovinskom deficitu, a time i povećanoj tražnju za devizama za finansiranje uvoza i servisiranje spoljnih dugova.

Prema oceni Mlađena Kovačevića, redovnog člana Akademije ekonomskih nauka, za sve nedaće sa kojima se srpska privreda suočava kriva je nagla liberalizacija uvoza „koju su u maju 2001. Labus i njegovi saradnici isforsirali“, a naročito precenjena vrednost dinara koji je u 2001. u odnosu na kraj 2000. realno skočio za 30 odsto.

– U situaciji kad je valutni kurs bio toliko precenjen, a carine na uvoznu robu svedene na devet odsto, uvoz je postao toliko cenovno konkurentan da je počeo da guši domaću proizvodnju. Osim toga, država je kroz prodaju preduzeća, od kojih većina imaju vlasnike, ostvarivala devizni priliv. I kao rezultat svega toga, krajem septembra 2008, dakle pre eskalacije svetske krize, po obračunu centralne banke dinar je realno (kad isključimo efekte inflacije kod nas i u svetu) bio 110 odsto na višem nivou nego krajem 2000. godine. Već tada je svima trebalo da bude jasno da se takav sistem ne može održati i da će Srbija postati narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala – tvrdi Kovačević.

Na pitanje gde je granica do koje bi centralna banka mogla da ide u odbrani kursa naš sagovornik naglašava da je protiv intervencija Narodne banke, „utoliko pre što je od oktobra 2008. godine do sada na odbranu kursa potrošeno oko 2,6 milijardi evra, a dinar, ipak, nije odbranjen“.

– Podsećanja radi, u oktobru 2008. evro je vredeo oko 80, dinara a sad je na granici od 105 dinara. Zato je logično pitanje dokle se u tim intervencijama može ići. Bojim se da ćemo, ako se i dalje ovim tempom bude branio kurs, ceo kredit MMF-a potrošiti na odbranu kursa. I najzad, tu je najvažnije pitanje: kuda te devize odlaze? Rekao bih da se slivaju u džepove tajkuna, špekulanata i neto uvoznika, dok privreda nema nikakvu korist od toga – upozorava Kovačević.

Sudeći prema izjavama predstavnika vlasti, Srbija ne bi trebalo da povlači celokupan odobreni iznos kredita MMF-a od 2,9 milijardi evra. Procenjeno je da su, zahvaljujući aktuelnom režimu deviznog kursa i deprecijaciji dinara, dobrim delom amortizovani negativni efekti svetske krize (do sada je povučeno 1,3 milijarde evra koje su ušle u monetarne rezerve centralne banke). Komentarišući izjave predstavnika vlasti, kao i većine analitičara, da je jedini izlaz iz ove pat pozicije u povećanju izvoza naš sagovornik podseća na činjenicu da su izvozni rezultati veoma skromni (izvoz je 2009. godine iznosio 5,9 milijardi evra) i kao argument navodi podatak da se odnos izvoza (uključujući i usluge) i bruto domaćeg proizvoda kreće oko 27 odsto, za razliku od drugih zemalja, poput Slovenije, Češke, Slovačke, da ne govorimo o Irskoj, gde se taj odnos kreće oko 75 odsto. Nasuprot tome, uvoz je duplo veći.

– Moramo biti svesni činjenice da je proizvodnja uništena i da nemamo šta da ponudimo inostranom tržištu. I ako se nastavi sa dosadašnjom politikom odbrane kursa koji je još uvek precenjen i koji je sada realno 80 odsto na višem nivou nego krajem 2000. godine, nećemo učiniti nikakav pomak u pravcu oporavka privrede. Ali, nisu samo pad izvoza i rast uvoza negativne posledice precenjenog kursa, već i to što su se građani i preduzeća olako zaduživali, jer su ih političari uveravali da će kurs biti stabilan na duži rok i sada su se našli u problemu. Osim toga, deformisana je i potrošnja, jer su ljudi kupovali uvozne automobile, zatim tehničku robu, što je takođe rezultiralo odlivom deviza. Mnogo je, dakle, negativnih posledica ovakvog valutnog kursa, ali je najveći problem što je proizvodnja ugušena – zaključuje Kovačević.

Procenjuje se da bi za dugoročni održivi razvoj, izvoz trebalo da iznosi oko 50 odsto BDP. Sa izvozom od oko 1.000 dolara po glavi stanovnika Srbija se na kraju 2009. godine našla na 86. mestu od ukupno 223 zemlje u svetu. Osim izvoza, vetar u leđa dinaru mogle bi da budu i strane direktne investicije, ali investitori, naročito oni strateški, žele siguran poslovni ambijent što podrazumeva i stabilnost deviznog kursa.

– Ako je reč o strateškom investitoru, što inače nije baš karakteristično za Srbiju s obzirom na to da se jedino Ju es Stil i Fijat mogu svrstati u tu kategoriju, onda bi trebalo znati da on dolazi na neko tržište s namerom da tu i ostane na duži rok i da zarađeni novac ne iznosi iz zemlje, već da ga reinvestira. U trenutku investiranja strateški ulagač nema problema zbog nestabilnog kursa, naprotiv, njemu to odgovara, jer će devize unete spolja zameniti za dinare i tako, zbog „klizanja“ domaće valute, uštedeti pet do šest odsto. Ali, strateški investitor dugoročno planira i svestan je činjenice da će kasnije njegov profit, zbog čestih promena kursa, biti ugrožen. Ukoliko bi, međutim, poslovni ambijent u državi bio stabilan i ukoliko bi bila obezbeđena zaštita njegovih investicionih prava, onda kurs ne bi predstavljao veliku smetnju, jer će profit biti reinvestiran na domaćem tržištu – izjavio je za Danas Mahmud Bušatlija, konsultant za strane investicije.

Uz konstataciju da kurs nije od primarnog značaja, već bi se pre moglo reći da je indikator lošeg sistema upravljanja, naš sagovornik kaže da bi kurs, dobrom investicionom politikom, mogao da se „proigrava“ pa bi „klizanje“ kursa koje je sada na sceni moglo da dobije pozitivan smer.

– Druga strana medalje su spekulativni investitori koji žele da brzo zarađeni novac iznesu iz zemlje i pošto u Srbiji ne postoje nikakva ograničenja u iznošenju novca, oni tu pogodnost i te kako koriste. U razvijenim državama, inače, investitorima nije dozvoljeno da sav zarađeni novac iznesu, već postoji ograničenje da mogu da iznesu, recimo, 50 odsto zarade, a ostatak da reinvestiraju. Dakle, špekulanti su najviše pogođeni ovom nestabilnošću kursa, jer to su oni koji dođu, brzo ulože novac računajući na brzu zaradu i to što zarade moraju brzo da promene i iznesu iz zemlje. Toj kategoriji u najvećoj meri pripadaju domaći tajkuni – kaže Mahmud Bušatlija, konsultant za strana ulaganja.

Dileme nema – devizni kurs je ogledalo privrede i sada je, valjda, svima jasno da je gotovo nemoguće imati jak dinar a slabu privredu. Problem je, međutim, što niko ne nudi čarobnu formulu za oživljavanje privrednih aktivnosti niti model za privlačenje direktnih stranih investicija. Iz NBS poručuju da ima dovoljno deviznih rezervi da se spreče preterane dnevne oscilacije kursa dinara, ali, takođe, podsećaju da je osnovni cilj centralne monetarne ustanove održavanje stabilnosti cena i projektovane inflacije od šest odsto (plus-minus dva odsto).

Slab rezultat

U ovoj godini dinar je bio najjači 4. januara, kada je zvanični srednji kurs za jedan evro iznosio 95,97 dinara. Kurs dinara je 17. maja probio psihološku granicu od 100 dinara za evro (iznosio je 100,26), dok je prošle godine prosečan kurs za evro iznosio 94,5 dinara. Od uvođenja evra (1. januar 2002. godine), do maja 2010, dinar je prema evru oslabio za 80 odsto, a od početka svetske krize (septembar 2008. godine) izgubio je 30 odsto vrednosti u odnosu na evropsku valutu, što je znatno više od pada većine drugih valuta u našem regionu.

Skromne rezerve

Devizne rezerve nisu na tako visokom nivou kako se često ističe. Preciznije rečeno one su, nominalno posmatrano, visoke, ali niko ne pominje obaveze države prema poslovnim bankama, zatim obaveze po osnovu devizne štednje koja sada premašuje šest milijardi evra, a država se obavezala da će garantovati uloge do 50.000 evra. Kad se sve to ima u vidu, onda su devizne rezerve veoma skromne, jer trebalo bi da iznose bar tri mesečna, a po strožim kriterijumima čak šest mesečnih izdataka za uvoz robe. Prema podacima NBS uvoz je prošle godine iznosio 10,8 milijardi evra, dok su se mesečni izdaci za uvoz robe kretali oko 900 miliona evra – kaže Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka.

Dejan Jovović, savetnik Biroa za regionalnu saradnju PKS

Sa MMF-om je dogovoren prag od oko četiri milijarde evra za intervencije NBS na deviznom tržištu. NBS je samo za prvih pet meseci ove godine na međubankarskom deviznom tržištu prodala oko milijardu evra, dok je 26. maja prodato čak 100 miliona evra, što je najveća dnevna intervencija od kraja 2008. godine. U toku 2009. godine NBS je na odbranu kursa potrošila 656,9 miliona evra, a u 2008. potrošeno je oko 1,3 milijarde evra

Mlađen Kovačević, redovni član Akademije ekonomskih nauka

U oktobru 2008. evro je vredeo oko 80 dinara, a sad je na granici od 105 dinara. Zato je logično pitanje dokle se u tim intervencijama može ići. Bojim se da ćemo, ako se i dalje ovim tempom bude branio kurs, ceo kredit MMF-a potrošiti na odbranu kursa. I najzad, tu je najvažnije pitanje: kuda te devize odlaze? Rekao bih da se slivaju u džepove tajkuna, špekulanata i neto uvoznika, dok privreda nema nikakvu korist od toga

Mahmud Bušatlija, konsultant za strana ulaganja

Strateški investitor dolazi na neko tržište s namerom da tu i ostane na duži rok i da zarađeni novac ne iznosi iz zemlje, već da ga reinvestira. U trenutku investiranja strateški ulagač nema problema zbog nestabilnog kursa, naprotiv, njemu to odgovara, jer će devize unete spolja zameniti za dinare i tako uštedeti pet do šest odsto. Ali, strateški investitor dugoročno planira i svestan je činjenice da će kasnije njegov profit, zbog čestih promena kursa, biti ugrožen