Nelojalna konkurencija guši profitabilan posao

Takva situacija na tržištu učinila je poslovanje privatnih preduzeća gotovo neodrživim. I mada nema preciznih podataka koliko se metalnog otpada sakuplja u Srbiji, procenjuje se da ima oko 3.000 malih nelegalnih deponija, kao i više od 2.000 divljih odlagališta svih vrsta otpada. Pritom se zanemaruje činjenica da bi upravljanje otpadom, baš kao i ulaganja u obnovljive izvore energije i zelenu gradnju, moglo doneti značajan rast investicija i nova radna mesta – kaže za Biznis Oliver Šolc, direktor Šolc holdinga u okviru koga posluje Centar za reciklažu, dodajući da u svetu vlada velika potražnja za metalnim otpadom koji se koristi kao resurs i umesto rude gvožđa u železarama.

Siva zona razdora

Ako je za utehu, Srbija nije jedina zemlja sa tako niskim procentom reciklaže, ali je svakako jedna od retkih evropskih država u kojoj, prema zvaničnim podacima, 40 odsto otpada iz domaćinstava završi na oko 4.400 neuslovnih deponija. I to uprkos činjenici da su upravo reciklaža i prerada komunalnog otpada profitabilne grane u mnogim razvijenim zemljama. Ni ulazak privatnih investitora u sektor upravljanja otpadom nije bitno promenio situaciju, zato što, prema oceni našeg sagovornika, pravni okvir nije adekvatan, niti je utvrđena obaveza proizvođača otpada da plaćaju naknade. U Centru za reciklažu ukazuju i na to da se veliki deo trgovine otpadnim metalom obavlja gotovinom, u sivoj zoni, uz izbegavanje plaćanja poreza. Nasuprot tome, legalni operateri imaju obavezu da identifikuju i registruju svako pravno i fizičko lice koje proda otpad i da Poreskoj upravi prijave prihoda iznad dozvoljenog limita. Upozoravaju, takođe, da su nelegalne deponije, a najčešće je reč o divljim auto-otpadima i lokacijama na kojima se otkupljuju razne vrste metala, velika opasnost po životnu sredinu, s obzirom na to da se otpadnim materijalima ne postupa na bezbedan način.

– Da bi reciklažna industrija mogla da posluje u predvidivom ambijentu, i bila održiva, neophodno je usvojiti dopune Zakona o upravljanju otpadom koji je usklađen sa propisima Evropske unije. Neophodna je i sveobuhvatna inspekcijska kontrola, kako legalnih operatera, kojih ima oko 300, tako i onih koji rade nelegalno, i tako sprečiti trgovanje gotovinom u sivoj zoni. Naravno, veoma je važno da se ponovo uspostavi Fond za zaštitu životne sredine – ističe Šolc.

Centar za reciklažu, osnovan kao deo kompanije Šolc GmbH iz Nemačke, jedina je reciklerska firma u Srbiji koja u potpunosti ispunjava zakonom propisane standarde za reciklažu metalnog otpada. Godišnje preradi više od 200.000 tona gvožđa i jedini u Srbiji ima „šreder“ mašinu za reciklažu automobilskih školjki. Ima dvadesetak ogranaka širom zemlje i ostvaruje dobru saradnju sa Vojskom Srbije (uništavanje rashodovane vojne opreme), kao i sa Gradskim saobraćajnim preduzećem Beograda (realizacija projekta za reciklažu starih vozila). Na uništavanju zaplenjenog oružja Centar je sarađivao sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i Centrom za kontrolu lakog i malokalibarskog oružja u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi, a u saradnji sa kompanijom Fijat realizovao je u akciju „Staro za novo“. Takođe u više navrata je sarađivao sa Elektroprivredom Srbije (godišnji remonti elektrana), a stalni je partner i RTB Bor.

Fabrike pod otvorenim nebom

Siniša Mitrović, savetnik u Odboru za životnu sredinu i održivi razvoj Privredne komore Srbije, ukazuje na procene prema kojima se samo na teritoriji Beograda nalazi oko 200 neregistrovanih otpada koji na crno preuzimaju sirovine. Sakupljanjem otpada bavi se između 6.000 i 8.000 individualnih sakupljača, koji u posao uključuju i do tri člana porodice, što znači da od toga živi oko 20.000 ljudi. Prema oceni našeg sagovornika, tome se na put može stati pojačanim inspekcijskim kontrolama kao i registracijom sakupljača, pri čemu je neophodna saradnja gradske uprave, gradske inspekcije i Nacionalne službe za zapošljavanje, gde na evidenciji postoji zavedeno zanimanje „sakupljač sekundarnih sirovina“. Mitrović iznosi i podatak da je na teritoriji Beograda izdato više od 110 dozvola za sakupljanje, skladištenje, transport i tretman neopasnog otpada, kao i da se znatan broj tih dozvola odnosi na promet metalnog i nemetalnog otpada i sirovina.

– Sakupljanje otpada je u funkciji lokalnog ekonomskog razvoja i inkluzije najsiromašnijih, ali je taj proces danas prilično netransparentan i povezan sa kriminalnim radnjama. Jer, kako objasniti da se u Beogradu ukrade 4,5 kilometara bakarnog kabla sa mosta na Adi, da se taj kabl pojavi na tržištu a da niko ne zna odakle je došao, ko ga je dopremio i kako je transportovan. Svedoci smo da je zbog ilegalne trgovine metalnim otpadom na meti vandala često javna infrastruktura elektromreže, telekomunikacija, vodovoda i kanalizacije, putne infrastrukture. Takve krađe po pravilu predstavljaju i veliku opasnost za bezbednost građana, a štete na infrastrukturi se samo u glavnom gradu mere od nekoliko stotina miliona do čak milijardu dinara godišnje – kaže Mitrović.

Uz opasku da je sakupljanje sekundarnih sirovina jedan od najstarijih zanata najsiromašnijih građana sagovornik Danasa tvrdi da bi pet godina posle usvajanja Zakona o upravljanju otpadom država trebalo da izvrši „redizajn“ izdatih dozvola, kako bi se, između ostalog, poverili kapaciteti i stanje infrastrukture, ali i utvrdilo koja odlagališta rade bez dozvole.

– Neophodno je napraviti registar dozvola, čime bi rad sakupljača postao transparentan. Tako bi svaki građanin koji ima, recimo, metalni otpad mogao da pozove sakupljača, a znao bi i gde se nalaze legalna skladišta za metal, papir, ambalažu. Ova odlagališta bi trebalo približiti građanima, jer u situaciji kada su predaleko, nastaju divlje deponije. Procenjuje se da u glavnom gradu svakog meseca „nikne“ oko 70 novih nelegalnih odlagališta otpada – navodi Mitrović, naglašavajući da je 6.000 sakupljača koji mogu da se uključe u legalne tokove prometa i te kako važno za lokalnu zajednicu jer je reč o šest fabrika pod otvorenim nebom.

Prema njegovoj oceni, država bi, između ostalog, trebalo da obezbedi lokaciju i infrastrukturu za odlagalište korišćenih baznih ulja kako bi se promenila sadašnja situacija da od 54.000 tona ovih ulja, koja godišnje uđu u Srbiju, samo 2.500 tona bude prerađeno. „Pravila koja važe u Evropskoj uniji i koja podrazumevaju praćenje celog toka otpada – od njegovog nastanka do njegovog nestanka, bilo kroz reciklažu ili korišćenje kao energent, treba da počnu da žive i kod nas“, zaključuje Mitrović.

U Strategiji upravljanja otpadom za period od 2010. do 2019. godine navodi se, između ostalog, da sakupljanje i zbrinjavanje otpadnih vozila u najvećoj meri zavisi od ponude i potražnje. „Pre postupka reciklaže otpadnih vozila ne izdvajaju se opasne materije i komponente. Delovi koji imaju upotrebnu vrednost se izdvajaju u neznatnoj meri, shodno starosti i istrošenosti otpadnih vozila. Određen broj operatera koji su registrovani za reciklažu metalnog otpada imaju uslova da zadovolje zakonsku regulativu za reciklažu otpadnih vozila. Ovi operateri imaju kapaciteta da vrše reciklažu otpadnih automobila u skladu sa propisima“, stoji u tom dokumentu. Ukazuje se i na to da postoje egzaktni podaci o količinama otpadnih vozila koja se generišu tokom jedne godine, kao i da broj vozila starosti iznad 10 godina premašuje milion.

Partnerstvo sa Vladom Srbije

– Imajući u vidu da je Komisija EU kritikovala stanje životne sredine u Srbiji, uključujući i reciklažnu industriju, želimo da budemo partner Vlade Srbije u podizanju svesti o značaju unapređenja životne sredine. Utoliko pre što su naša iskustva iz razvijenih zemalja pozitivna. Podsetiću da smo već ostvarili partnerski odnos sa vladama Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i imamo proverene modele implementacije EU regulative. Sve su to preporuke koje nas kvalifikuju za partnera Srbiji u procesu prilagođavanja ekoloških standarda evropskim. Takvo partnerstvo pomoglo bi u boljoj primeni evropske regulative i kvalitetu života građana, a samim tim i boljoj oceni sektora zaštite životne sredine na radaru EU, a nama bi, zauzvrat, obezbedilo neophodnu predvidljivost poslovanja – tvrdi Oliver Šolc, direktor Šolc holdinga u okviru koga posluje Centar za reciklažu.

Identifikacioni broj za sakupljače

– Privredna komora Srbije, u saradnji sa republičkim Sindikatom sakupljača sekundarnih sirovina, radi na stvaranju institucionalnih modela za inkluziju sakupljača kako bi oni, na pravi način, bili uključeni u logistički lanac sakupljanja. Cilj je da svaki sakupljač dobije poreski identifikacioni broj, da ima dozvolu lokalnog organa uprave za sakupljanje neopasnog otpada i da postane transparentan sakupljač u mreži kompanija koje se bave sakupljanjem otpada. Benefit realizacije tog projekta za lokalnu zajednicu ogledao bi se u samozapošljavanju sakupljača, naplati PDV-a, smanjenim socijalnim davanjima, ali i u transparentnim tokovima otpada – objašnjava Siniša Mitrović, savetnik u Odboru za životnu sredinu i održivi razvoj Privredne komore Srbije.