U mreži srpske hobotnice

A kako funkcioniše sistem za pranje novca? Na vrhu piramide nalazi se nekoliko firmi čiji je osnivač, gotovo po pravilu, inostrana firma sa sedištem u Londonu, Kipru ili Podgorici. Te firme koje su najčešće formirane sa ulogom od samo 500 evra, ostvarivale su milionski promet i učestvovale su u kupovini srpskih preduzeća, na aukcijama Agencije za privatizaciju ili na Berzi. Na meti su bila preduzeća iz oblasti agrara, transporta ili usluga, s obzirom na to da se u tim delatnostima „obrće“ velika količina keša, a pogodne su i za rasturanje „robe“. Dobar zalogaj bila su i preduzeća koja poseduju imovinu, poput beogradske Industrije kotrljajućih ležajeva. Po pravilu, preduzeća koja su činila osnovicu piramide ne samo da su služila za promet novca nego su predstavljala i izvor dodatne zarade, jer je kapital sistematski „isisivan“ sve dok u njima ne bi ostalo ništa više vredno. Zaposleni su uzalud organizovali proteste, tvrdili da namere kupaca nisu pokretanje proizvodnje i ulaganje u nove tehnologije i dokazivali da trpe šikaniranje ne samo novih vlasnika nego i od institucija kojima su se obraćali i koje „nisu videle“ čak ni očigledne nezakonitosti. Umesto da ih zaštite od bahatih poslodavaca obespravljenim radnicima je poručivano da je vreme samoupravljanja prošlo.

Signal za uzbunu nije bilo ni to što u kupovini srpskih preduzeća učestvuju uglavnom isti ljudi, koji ni prethodno kupljene firme nisu stavili na zdrave noge. Za poreklo kapitala niko ih nije pitao, iako je sada svima jasno da je reč o posrednicima koji su kupovali za nečiji račun. Najpoznatiji je primer imperije koju je izgradio Mile Jerković, koji je „pao“ zajedno sa Stanajem i pravosnažno osuđen na tri godine zatvora. Doduše, posle te presude firme u njegovom vlasništvu nešto nestabilnije posluju, a od ukupno 23 preduzeća koja je sam, ili u konzorcijumu, pazario na aukcijama, Agencija za privatizaciju poništila je devet kupoprodajnih ugovora. Zanimljivo je, međutim, da se niko od nadležnih nije zapitao odakle Jerkoviću, koji je kao izbeglica u Srbiju stigao početkom 90-ih, novac za sve te transakcije (najviše ih je realizovao u periodu od 2005. do 2008. godine). U kupovini preduzeća, neka od njih pazario je na kredit od šest rata, uglavnom ga je pratila novosadska Metals banka kojoj je, početkom 2009. godine, Narodna banka Srbije, zbog nesigurnih plasmana, odredila prinudnu upravu. Krajem te godine, većinski paket kapitala te banke prelazi u vlasništvo Autonomne Pokrajine Vojvodine, a ovih dana ona preraste u razvojnu banku Pokrajine. Interesantno je da je istoga dana kad je uvedena prinudna uprava u Metals banku, „potonula“ i podgorička Prva banka kojom upravlja brat crnogorskog premijera Aco Đukanović (spekuliše se da je zahvaljujući novcu Šarića, posle dva dana izašla iz blokade).

Sve do otvaranja istrage koja je inicirana saznanjima iz međunarodne policijske akcije Balkanski ratnik, većina preduzeća koje je preko porodične firme Rokšped iz Podgorice osnovao ili kupio rodonačelnik mreže Stanaj, a čije je funkcionisanje posle njegovog hapšenja preuzela Šarićeva grupa, pre svega Zoran Ćopić, u gotovo stalnoj ulozi predsednika raznih upravnih odbora – nesmetano je radila. Posredno, poslednjih meseci kada je Agencija za privatizaciju poništila na desetine ugovora sa kupcima zbog neuplaćenih rata ili nekih drugih propusta, provuklo se i nekoliko preduzeća u čijoj se vlasničkoj strukturi nalaze ljudi koji se sada pominju kao Šarićevi saradnici. Koliko je, međutim, firmi bilo upleteno u mrežu tzv. srpske hobotnice još nije poznato, jer je poslovanje više od 30 preduzeća iz direktne Stanajeve linije bilo povezano sa firmama iz pobočnih krakova, poput Jerkovićevog.

Ono što u ovoj priči najviše brine jeste činjenica da je većina preduzeća uvučena u mrežu kriminala upravo kroz proces privatizacije, koji je organizovala i kontrolisala država. Problem je i to što još niko ne najavljuje mere kojima će sistem kontrole poslovanja ne samo prodatih nego i svih ostalih preduzeća postati efikasniji. Jer, iako je ta tema dobila na aktuelnosti posle otvaranja „slučaja Šarić“, činjenica je da su metodologiju pranja novca od narkodilera preuzeli i neki drugi „poslovni“ krugovi, što je još jedan od dokaza da postoji sistemska greška u konceptu funkcionisanja državne administracije. Činjenica je, međutim, i to da nadležne institucije koje su sazdane „po principima moderne zapadne države“ i, navodno, savesno obavljaju svoj deo posla, nisu međusobno povezane i ne funkcionišu kao efikasan sistem. Novo svetlo na ulogu državne administracije u pranju novca baca i serija međusobnih optužbi koje su pre nekoliko meseci razmenile Agencija za privatizaciju i Uprava za pranje novca. I dok su u Agenciji tvrdili da je poslato oko 1.800 informacija o kupcima koji su se javljali na aukcijama, u Upravi ističu da je stiglo samo nekoliko dopisa. S druge strane analitičari upozoravaju da je problem u tome što su agencije, uprave ili stručne službe, zadužene za kontrolu novčanih tokova, u „posedu“ političkih partija, pa je, umesto saradnje i razmene informacija, na delu stranačko nadmetanje. Ima i onih koji ukazuju na teoriju zavere. Oni tvrde da su institucije često pod jakim uticajem povezanih pojedinaca koji su ravnomerno raspoređeni u svim partijama, što je omogućilo „sinhronizovanu propustljivost“ sistema za sumnjiv novac. Postavlja se i pitanje da li je u okrilju organizovanog kriminala kreirano i zakonodavstvo koje je proizvelo nemoćne institucije.

Ako su tačne spekulacije da su istragom obuhvaćeni i neki od visokih funkcionera bivše i sadašnje vlasti, onda bismo još i mogli da se nadamo da ćemo konačno saznati ko je kriv što smo platili tako visoku cenu tranzicije. Za sada se samo spekuliše o imenima funkcionera koji su bili upleteni u te poslove, ali da je reč o značajnim ljudima nagoveštavaju i izjave predsednika Borisa Tadića i ministra policije Ivice Dačića, koji kao da pripremaju javnost na takav ishod tvrdnjom da u ovoj istrazi neće biti nedodirljivih. I izjave drugih zvaničnika, od premijera i ministarke pravde do republičkog javnog tužioca, ukazuju na to da je vlast odlučila da se uhvati u koštac sa organizovanim kriminalom. To je, navodno, bio jedan od uslova Evropske unije za viznu liberalizaciju, a to su od srpskih vlasti zahtevale i službe koje se u Sjedinjenim Američkim Državama bave narkokartelima i problemom pranja novca. Bilo kako bilo, prvi korak koji nagoveštava da se krenulo u ozbiljniji obračun sa organizovanim kriminalom, jeste privremeno oduzimanje imovine za koju se sumnja da je stečena u nelegalnim poslovima. Sledeći značajan potez koji se očekuje posle obelodanjivanja ishoda druge faze istrage, jeste reforma institucija, bez čije „svesrdne pomoći“ ne bi bilo moguće da u privredni sistem zemlje uđe tolika količina prljavog kapitala.

Nejasan status

Status Mileta Jerkovića u ovom trenutku nije baš najjasniji, odnosno, ne zna se zbog čega još nije otišao na izdržavanje kazne. Prema zvaničnoj verziji u zatvorima nema dovoljno mesta, ali se takođe spekuliše da je policija, držeći ga na slobodi, došla do saučesnika u poslu. Osim toga, njegove firme kao ni desetine drugih u čijoj se vlasničkoj strukturi pominju ljudi iz kriminalnog miljea, još nisu na spisku za privremeno oduzimanje – zbog sumnjivog porekla kapitala.

Javne nabavke vredne četiri milijarde evra

Usvajanjem novo Zakona o javnim nabavkama učinjen je značajan pomak u pravcu podizanja nivoa transparentnosi postupaka javnih nabavki i usklađivanja pravne regulative sa standardima Evropske unije. Uprkos tome, pitanje je da li kod domaćih naručioca postoji spremnost za primenu postupaka koji garantuju transparentnost, imajući u vidu činjenicu da u ukupnom broju sprovedenih nabavki učešće pregovaračkog postupka, bez prethodnog objavljivanja javnog poziva, iznosi gotovo 25 odsto – konstatovano je na konferenciji za novinare na kojoj je advokatska kancelarija Janković, Popović & Mitić predstavila iskustva u primeni Zakona o javnim nabavkama. Prema podacima Ministarstva finansija, u Srbiji je registrovano oko 12.000 naručilaca i oko 80.000 ponuđača koji godišnje zaključe 250.000 ugovora o javnim nabavkama čija vrednost premašuje četiri milijarde evra. Procenjuje se da je zahvaljujući primeni novog Zakona ostvarena ušteda u budžetu od oko 400 miliona evra. R.D.