Vanvremenski Kejnz

Najpre, Kejnz je ustanovio makroekonomiju kao teoriju upravljanja ekonomijom u celosti. Svoj model nazvao je „opštim“ kako bi napravio razliku u odnosu na prethodni period, u kojem se, kao merilo svega, koristila puna stopa zaposlenosti. Pokazujući kako ekonomija može da funkcioniše i u okvirima niže zaposlenosti, Kejnz je osporio centralnu ideju onovremene ekonomije koja je glasila da sva tržišta, ukjučujuči i tržište rada, funkcionišu na osnovu ponude i potražnje. Istovremeno, izazov koji je uputio dao je novu dimenziju krojenju ekonomskih mera. U tom kontekstu, on je tvrdio da su vladama potrebni i deficiti da bi održale punu zaposlenost.

Podsticanje agregatne tražnje, što je, inače, srž Kejnzove opšte teorije i dalje je veoma popularno u ekonomskim udžbenicima i utiče na makroekonomsku politiku. Čak i oni, koji uporno tvrde da tržišne ekonomije teže uspostavljanju pune zaposlenosti, prinuđeni su da svoja gledišta brane unutar okvira koji je kreirao Kejnz. Ilustracije radi, centralne banke prilagođavaju kamatne stope kako bi održale ravnotežu između ukupne ponude i potražnje s obzirom na to da zahvaljujući tome ekonomisti znaju da se sklad ne dešava spontano. Druga velika zasluga Kejnza odnosi se na stav da vlade mogu i treba da spreče depresije. Kao dokaz da je njegov savet široko prihvaćen služi razlika između snažnog odgovora država na kolaps koji se dogodio u periodu između 2008. i 2009, i pasivnog odgovora na Veliku depresiju, u razdoblju između 1929. i 1932. Dobitnik Nobelove nagrade, i protivnik Kejnza, Robert Lukas, priznao je 2008. godine: „Pretpostavljam da je svako u biti kejznijanac“.

Bez sumnje, primenom kejnzijanskih mera zaustavljen je sunovrat globalne ekonomije, ali, istovremeno, vlade su opterećene velikim deficitima, koji su ubrzo doživljeni kao prepreka za oporavak, što je predstavljalo suprotnost onome što je Kejnz zagovarao. Imajući u vidu da su stope nezaposlenosti i dalje visoke, države su ponovo usvojile teorije koje su bile na snazi pre Kejnza, od nosno počele su da smanjuju troškove kako bi umanjile deficite, što je za posledicu imalo usporavanje ekonomskog oporavka. Postoji nekoliko razloga za takvu „regresiju“. Najpre, uverenje da tržište rada funkcioniše na osnovu ponude i potražnje nikada nije bilo potpuno odbačeno u kapitalističkom sistemu. Stoga, većina ekonomista počela je da smatra da dugotrajno niske stope nezaposlenosti predstavljaju „vanrednu situaciju“, koja nastaje samo kada stvari funkcionišu „užasno loše“, a ne da su uobičajena pojava u tržišnim ekonomijama. Navedeno odbacivanje Kejnzove spoznaje o „radikalnoj nesigurnosti“ označilo je povratak premisa iz ranijeg perioda.

Takođe, posleratna načela koja su se oslanjala na kejnzijanske principe „ponude i potražnje“ i doprinela ekonomskom procvatu, ozbiljno su dovedena u pitanje povećanjem stopa inflacije na izmaku šeste decenije 20. veka. Situacija je dodatno pogoršana kada su sledbenici Kejnzove teorije pokušali da „obuzdaju inflaciju“ i snize nivo nezaposlenosti primenom nove politike u vezi sa zaradama, odnosno kontrolisanjem cena rada postizanjem nacionalnih sporazuma sa sindikatama. U tom kontekstu, „eksperimentisano“ je u mnogim državama tokom šezdesetih i sedamdesetih godina. U najboljem slučaju postizani su kratkotrajni uspesi, ali takve politike su uvek doživljavale krah.

Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta i počasni profesor političke ekonomije na Univerzitetu Vorvik