Vraćanje imovine preduslov za oživljavanje zadrugarstva

Konstatovano je između ostalog da je u vlasništvu zadruga u Evropskoj uniji, koje okupljaju oko 123 miliona članova i obezbeđuju posao za više od 5,4 miliona ljudi, oko 160.000 preduzeća. Tome treba dodati i još oko 50.000 zadružnih preduzeća u oblasti industrije i usluga u kojima je posao našlo još oko 1,4 miliona ljudi. Takvim načinom organizovanja obuhvaćene su i osobe sa invaliditetom – u tzv. socijalnim zadrugama angažovano je oko 30.000 ljudi. Još impresivnije deluje podatak da zadružna preduzeća učestvuju u stvaranju bruto domaćeg proizvoda u proseku sa oko pet odsto. Sve to ukazuje na činjenicu da su zadruge, kao dobrovoljni oblik organizovanja vlasnika imovine i kapitala, ne samo uspešno preživele krizu već su postale i nosilac razvoja država članica EU. U tom kontekstu posmatrano teško je razumeti zašto Srbija, koja se može pohvaliti tradicijom zadrugarstva dužom od jednog veka (Zadružni savez Srbije osnovan je 1895. i jedan je od 11 osnivača Međunarodnog zadružnog saveza), beleži skromne rezultate kad je reč o takvom načinu udruživanja. Utoliko pre što bi kroz zadružno organizovanje mogao da se uposli značajan broj ljudi kako u proizvodnji, preradi i prometu, tako i u pružanju usluga koje, inače, beleže skromno učešće u stvaranju društvenog proizvoda Srbije.

– Nesporno je da zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, ali činjenica je takođe da ni ovaj segment nije ostao imun na sva negativna zbivanja kroz koje je naše društvo, u periodu tranzicije, prošlo. Čak bi se moglo reći da trpi i veće negativne posledice jer nije prepoznat kao jedan od nosilaca razvoja, a nije dobio ni uporište u novom Zakonu o zadrugama, koji bi prvenstveno trebalo da reši nagomilane probleme u vezi sa zadružnom svojinom i omogući zadrugama ravnopravan pristup svim oblicima podsticaja. Posebno treba da uvaži specifičnosti zadružnog organizovanja na zadružnim vrednostima i principima – komentariše za Danas Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije.

Većina analitičara slaže se sa konstatacijom da je dodatni udarac zadrugarstvu zadat Zakonom o ubrzanom stečaju iz 2009. godine, kada je likvidirano 740, odnosno 38 odsto od ukupnog broja zadruga, a po okončanju stečajnog postupka sva imovina preneta je na Republičku direkciju, što praktično znači da je izvršeno podržavljenje zadružne imovine. Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, otišao je korak dalje, pa je u jednom od razgovora za Danas taj potez okarakterisao kao svojevrsnu eutanaziju zemljoradničkog zadrugarstva s obzirom na to da je time bez svog stožera razvoja ostalo oko 1.500 sela. Stručnjaci smatraju da bi bilo logično da se otuđena zadružna imovina vrati u pređašnje stanje, a uporište za takav stav nalaze i u proglašavanju sporne odredbe Zakona o ubrzanom stečaju neustavnom. Ali, ovo je samo jedno od pitanja za čije rešavanje ne postoji politička volja, iako bez toga nema revitalizacije zadrugarstva. To potvrđuje i naš sagovornik, koji ističe da se Zadružni savez Srbije obratio svim resornim ministarstvima i predsednicima privrednih sudova sa zahtevom da se u postupku stečaja zaštiti zadružna svojina i iskoristi za obnavljanje i razvoj novih zadruga. „Nažalost, nije bilo političke volje da se to pitanje reši na ovaj način“.

– Stav ZSS Zadružnog saveza Srbije bio je da bi novim zakonom o zadrugama svu društvenu svojinu koju koriste zadruge trebalo proglasiti zadružnom. Treba podsetiti da je i aktuelnim Zakonom o zadrugama iz 1996. godine data mogućnost dokazivanja i uknjižbe zadružne svojine. Nažalost, to nije naišlo na dobar odziv zadrugara koji se nisu, u većem procentu, uključili u taj proces, koji je dodatno dezavuisan i marginalizovan primenom birokratskih metoda odugovlačenja, traženjem dodatnih dokaza i postupanjem po pravnosnažno donetim sudskim rešenjima – tvrdi Mihailović.

Iako zalaganje agrarnih ekonomista da se funkcionisanje zemljoradničkih zadruga, koje čini čak 90 odsto zadrugarstva, reguliše posebnim zakonom, nije urodilo plodom, nesporno je da je ovakav način organizovanja spasonosno rešenje za srpske paore koji raspolažu usitnjenim posedima od dva do tri hektara u proseku. Da je situacija u toj oblasti daleko od idealne, govori podatak da je od ukupno 1.733 registrovane zemljoradničke zadruge, aktivno 1.200 i one ostvaruju godišnji prihod od oko 700 miliona evra. Skroman je i broj zadrugara – tek oko 31.000, dok broj kooperanata premašuje 100.000. Ne mogu se pohvaliti ni velikim smeštajnim i prerađivačkim kapacitetima, pa je logično da su slabo zastupljene i na tržištu finalnih proizvoda.

– Prema podacima popisa poljoprivrede iz 2012. godine, prosečna veličina gazdinstva fizičkih lica iznosi 4,5 hektara i varira od 8,03 (u Vojvodini) do 3,4 hektara u centralnoj Srbiji. To nije dovoljno za generisanje sredstava neophodnih za ukrupnjavanje poseda, nabavku savremene mehanizacije i intenzivnije korišćenje zemljišta. Istovremeno, gazdinstva zemljoradnika koja obrađuju do pet hektara poljoprivrednih površina čine 75,7 odsto ukupnog broja popisanih gazdinstava i koriste oko 25 odsto ukupno obrađenih površina. Za ta gazdinstva zemljoradnička zadruga je najpogodniji oblik organizovanja jer bi im to omogućilo racionalnije korišćenje raspoloživih kapaciteta – tvrdi Mihailović.

U zemljama sa razvijenim agrarom sistem zadružnog organizovanja, u kojem su primarni poljoprivredni proizvođači vlasnici prerađivačkih kapaciteta, a poseduju i deo akcija velikih trgovinskih lanaca što im omogućava prisustvo na tržištu finalnih proizvoda, veoma je razvijen. Pozitivnih primera je mnogo, a pomenućemo Dansku, Finsku, Francusku, Japan, Novi Zeland, ili Poljsku, u kojoj se preko zadruga proizvode, preradi i plasira čak 75 odsto ukupnih količina mleka i mlečnih prerađevina. Pravi kuriozitet su nerazvijene zemlje, poput Kenije, Vijetnama i Bolivije, koje su prepoznale zadrugarstvo kao najefikasniji oblik organizovanja proizvodnje i prometa poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U Keniji, recimo, gde se preko zadruga koje zapošljavaju oko 250.000 ljudi, ostvaruje 45 odsto ukupnog BDP-a, čak 20 miliona ljudi, posredno ili neposredno, obezbeđuje sredstva za život zahvaljujući ovakvom udruživanja. Zadruge drže više od 70 odsto ukupne proizvodnje i prometa kafe, i čak 95 odsto proizvodnje i prometa pamuka. Slična je situacija i u Boliviji, gde oko 160.000 direktno ili indirektno angažovanih u 1.600 zadruga obezbeđuje na taj način egzistenciju. Ovo je najbolji dokaz da zadružni sistem organizovanja nije prevaziđen. Naprotiv, veoma je poželjan u organizaciji poljoprivredne proizvodnje, prerade i prometa prehrambenih proizvoda. To je i argument više u prilog reafirmaciji zadružnog pokreta u Srbiji, i pre svega zemljoradničkog zadrugarstva kao najefikasnijeg leka protiv opasne demografske boljke – odumiranja sela.

Moćni sistemi

– Čak 90 odsto farmera u Francuskoj učlanjeno je u nešto više od 21.000 zadruga u kojima je zaposleno oko četiri miliona ljudi. Da je reč o moćnom sistemu govori i podatak da bankarske zadruge drže 60 odsto ukupnih depozita Francuske i 25 odsto ukupnog tržišta maloprodaje. I 95 odsto stočarske proizvodnje u Danskoj realizuje se preko zadružnog sistema, dok potrošačke zadruge drže 36,4 odsto robe široke potrošnje. Zadruge u Finskoj učestvuju u prometu mesa i prerađevina sa 74 odsto, a u proizvodnji i prometu jaja sa 50 odsto. Zanimljiv je podatak da 34,2 odsto ukupnih depozita poslovnih banaka u Finskoj čine depoziti zadruga. Pomenuću i Novi Zeland, gde se posredstvom zadruga realizuje 95 odsto ukupnog prometa mleka i prerađevina i isto toliko izvoza ovih proizvoda – kaže Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije.