Evropa podržava Vučića zbog Kosova

Bodo Weber: U postmiloševićevskom periodu partneri Evropske unije bile su stanke koje su devedesetih godina važile za demokratske i Brisel je bio u nekoj vrsti prirodnog saveza sa njima. Od njih se očekivalo da transformišu Srbiju putem demokratskih i tržišnih reformi. Videli smo da na kraju od toga nije bilo ništa i da ništa nije bilo urađeno ni u pogledu rešavanja kosovskog problema, što je dovelo do prekida podrške tim strankama. Ta podrška je sasvim prestala nakon izbora 2012. godine, kada je došlo do uspona Aleksandra Vučića kao novog, jakog čoveka Srbije. Kad je on krenuo u dijalog sa Kosovom, za šta se zalagala Evropska unija, nastao je, tako da kažem, novi politički savez koji se čini neprirodnim, ali ga Brisel smatra potrebnim.

Eric Gordy: Slažem se da je Vučićev odnos prema Kosovu odigrao presudnu ulogu u prihvatanju Vučića od strane Evropske unije. Međutim, jedno pitanje sve više dobija na značaju, a to je uticaj Rusije u regionu. Mislim da evropski političari u ovom trenutku gledaju na Vučića kao na neku protivtežu predsedniku Nikoliću, koji je mnogo više naklonjen Rusiji. Oni veruju bi Vučić mogao smanjiti proruski entuzijazam. To je sada, verovatno, najvažniji razlog što Brisel podržava Vučića. Pogrešna je pretpostavka da Evropska unija vodi računa o interesima građana zemalja-kandidata za članstvo u Uniji. Ona, pre svega, gleda svoje interese. Za nju je najvažnija stabilnost, pa zato podržava svaku vladu za koju procenjuje da je jaka.

Weber: Gospodin Gordy je spomenuo odnos Nikolića i Vučića prema Rusiji. Iz mojih razgovora sa zvaničnicima Evropske unije stekao sam utisak da oni nisu baš sigurni da li su razlike između Nikolića i Vučića istinske ili su deo dogovorene igre, tako da nisam baš siguran da se u Evropskoj uniji na Vučića gleda kao na nekoga ko će se odlučno odupreti Rusiji.

Gordy: Slažem se da je u pitanju nekakva igra. Međutim, političari iz regiona vrlo dobro znaju da, ako žela da privuku pažnju na sebe, treba samo da spomenu Rusiju, pa će nešto dobiti od Zapada. To je nešto što se u regionu zove „trange-frange“.

Karabeg: Situacija u medijima u Srbiji se sve više pogoršava. Nedavno je smenjeno kompletno rukovodstvo Radio televizije Vojvodine koja je kao javni servis, ne samo u domaćoj javnosti nego i u analizama stručnjaka Evropske unije, dobijala visoke ocene za svoju objektivnost. Međutim, Brisel je zatvorio oči i poručio da će nastaviti da prati situaciju – što praktično ništa ne znači.

Weber: Nisam siguran da će oni u potpunosti zatvoriti oči. Evropska unija već nekoliko godina ima problem sa vladom Aleksandra Vučića zbog sve veća kontrola medija, cenzure i autocenzure, koja je često na nivou cenzure. Tu je već došlo do nekih sudara, recimo prilikom predstavljanja izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u evrointegracijama 2014. godine, u kome se negativno govorilo o medijskoj situaciji u Srbiji. Za Evropsku uniju je problem kako da nastavi savez sa Vučićem, koji joj je potreban zbog rešavanja nekih ključnih pitanja kao što je Kosovo, a da istovremeno insistira na suštinskoj demokratizaciji Srbije.

Gordy: Ja bih to postavio ovako. Na osnovu toga koliko je Brisel zainteresovan za slobodu medija u Srbiji možemo izvesti zaključak koliko su realne šanse da Srbija uđe u Evropsku uniju. Ako Brisel nastavi da ignoriše situaciju u srpskim medijima – znači da Srbija neće biti primljena u Evropsku uniju. Ali, ono što vidimo u Srbiji, kad je reč o medijima, nije izuzetak u Evropi. Postoji generalni trend autoritarizma u zemljama Evropske unije. Slični potezi su prošli u Poljskoj bez velikog otpora Brisela. Prioritet Evropske unije je normalizacija odnosa između Srbije i Kosova. Mislim da su zvaničnici Evropske unije u više navrata jasno dali signal Vučiću i njegovoj vladi da se neće mnogo mešati u unutrašnje stvari Srbije, ako Vučić nastavi da bude kooperativan u pogledu Kosova.

Weber: U Srbiji imamo režim i premijera koji dolaze iz ideološke porodice koja Evropskoj uniji nije baš bliska, ali koji se beskrajno pragmatično transformišu u proevropsku snagu, ili se makar tako prikazuju. Na drugoj strani imamo opoziciju koja je praktično kolabirala. Otkad je Demokratska stranka izgubila vlast, ostatak demokratske Srbije vodi rat između sebe. Ta situacija zaista nije laka za Evropsku uniju. Ona sada kao partnera ima Vučića i njegovu stranku, dok se njeni stari prirodni partneri sve više bave nekom vrstom autodestrukcije. Sve to stvara situaciju u kojoj se demokratske i proevropski orijentisane snage nalaze u nekom međuprostoru, stvarno depresivnom.

Gordy: Evropska unija sada ima veliki problem sa svojim demokratskim identitetom i odbranom svojih deklarisanih vrednosti. Ja mislim da je na delu pretpostavka koja je potpuno pogrešna, a to je da su autoritarni i jednopartijski režimi stabilniji od demokratskih. Naravno da spolja to tako izgleda, ali ono što smo videli u više navrata je da se ti režimi lako ruše. To je samo prividna stabilnost.

Weber: Evropska unija baš nema dobre instrumente da izvrši pritisak na autoritarne režime zemalja koje su već postale članice Evropske unije. Ona se praktično već predala u borbi protiv režima Viktora Orbana u Mađarskoj, mada je pokušala da se suprotstavi autoritarnim tendencijama vlade u Poljskoj.

Gordy: Vučić je dobio jasan zadatak šta treba da uradi u vezi sa Kosovom, a nisam ubeđen da je takav zadatak dobio u vezi sa Bosnom i Hercegovinom, jer evropski političari nemaju jasnu ideju kakav bi to bio zadatak. Vlada opšta konfuzija oko toga šta treba da se radi sa Bosnom i Hercegovinom. Mislim da evropski političari niti mnogo razumeju tu situaciju, niti ih ona mnogo zanima.

Weber: Kada bi se gospodin Vučić, kao premijer Srbije, jasno distancirao od provokativne politike Milorada Dodika, koja podriva ustavni poredak Bosne i Hercegovine, kad bi jasno osudio njegove pretnje secesijom, onda bi to sigurno bio kraj politike Milorada Dodika koja traje već jednu deceniju. Istina, kada je došao na vlast, prve dve-tri godine Vučić je držao izvesnu distancu prema Dodiku, za razliku od svog prethodnika Borisa Tadića. To se dosta promenilo poslednjih godinu, godinu i po – i sada, kada se Aleksandar Vučić jasno stavlja na stranu predsednika Dodika i njegovog režima, ne vidimo baš neke odlučne reakcije iz Evropske unije.