Imajući u vidu preovlađujući mentalitet koji kaže „zakon je zakon“, Habermas je formulisao sledeće ključno pitanje: Zašto bi u demokratskoj pravnoj državi, i upravo u njoj, građanska neposlušnost mogla da bude opravdana? Njegov pravno-filozofski odgovor se svodi na sledeće: opravdanje i osnovnih normi i osnovnih prava, i garancija pravnog postupka i jednakosti pred zakonom – dakle opravdanje svega toga tiče se okolnosti da svaka od tih stvari može da bude izraz interesa koji se daju uopštiti, i što se može očekivati da će ih u procesu umne izgradnje volje, i nakon razmatranja, prihvatiti svi oni kojih se norme, garancije i načela tiču.
Takav odgovor isključuje (…) danas omiljeno posezanje za sadržinski utvrđenim poretkom vrednosti koji se u toku istorije uvrežio. Kako god gledali na moralne teorije, demokratska pravna država ne može, budući da ne gradi svoj legitimitet na pukoj legalnosti, od svojih građana zahtevati da zakone poštuju bezuslovno, nego samo uz izvesne ograde. Demokratska pravna država mora da vodi računa da se ne stopi sa pravnim poretkom, i mora zaštititi i u životu održati nepoverenje prema nepravednosti koja se pojavljuje u pravu, bez obzira što se tom nepoverenju ne može dati neka pravna forma. Demokratska pravna država je suočena sa paradoksom koji može rešiti samo politička kultura koja građanke i građane snabdeva senzibilitetom, izvesnom merom moći rasuđivanja i spremnosti na rizike, koji su svi neophodni u prelaznim i izuzetnim situacijama kada treba uočiti legalne povrede legitimiteta, a onda na osnovu moralnih uvida stupiti u akciju, i to, ako je neophodno, kršeći zakone.
U razgovoru sa saradnikom časopisa Asthetik und Kommunikation Habermas je rekao. U onome što nameravam, ja donekle pratim Maksa Vebera (mada čovek zapravo nikada ne može biti sasvim siguran šta čini) budući da pokušavam da odvojenim držim različite sfere: na jednoj strani političku publicistiku, a na drugoj „pravo“ filozofiranje (kojim mogu da se bavim, paradoksalno, samo nepotpuno, iako se moje namere upravo tu najpotpunije izražavaju). Dalje, tu je i naučni rad u užem smislu, uključujući i nastavu, a onda, kada je za to dobar trenutak, i političko delovanje koje nije samo publicističko. Ove različite oblike rada držim odvojene ali ne kažem da je to nekakva podela rada u kojoj jedno sa drugim nema nikakve veze ili u kojoj se radi o kombinovanju različitih uloga. Pokušavam da svaku od tih uloga igram tako da i sve ostale istovremeno budu vidljive. Uistinu me ljuti i pogađa agresija onih koji ne umeju da vide, a jošmanje da uvaže da ja odvajam te uloge, i onda se svime istovremeno bave. (…) Želeo bih da očuvam izvesno razlikovanje i to, ako nije preterano uobraženo reći, i iz moralnih razloga, ili možda čak joši zbog straha? U našem današnjem društvu postoje doređena merila na osnovu kojih je moguće razlikovati odgovorne duhove od neodgovornih.
Ako pogledamo ovaj treći Habermasov period boravka u Frankfurtu kao jednu celinu zapazićemo zapanjujuće sjedinjavanje naučne stručnosti, s jedne, i raznolikih delatnosti koje su sve pod kišobranom „sveta života“, s druge strane. Ovaj period obuhvata: nastavnički rad; učestvovanje na konferencijama i simpozijumima o Adornu, Horkhajmeru, Vitgenštajnu; objavljivanje naučnih radova koji su u to vreme bili posvećeni razvijanju i preciziranju teorije diskursa, a pre svega etike diskursa; nastupe u ulozi intelektualca koji razmišlja o politici, objavljivanje tekstova koji su kasnije sakupljeni u knjizi Kratki politički spisi; mesečne razgovore o aktuelnim društvenim pitanjima, koje je inicirao zajedno sa Joškom Fišerom (tada ministrom za ekologiju u Hesenu i prvim ikada ministrom iz Zelene partije); nastupe u svojstvu socijalističkog i levo orijentisanog teoretičara, kao kada je u novembru 1984. godine održao govor u Španiji, na poziv tamošnjeg predsednika parlamenta (u Španiji je na izborima 1982. godine Socijalistička radnička partija dobila apsolutnu većinu); prihvatanje gostujućih profesora u inostranstvu i držanje predavanja i govora; držanje govora povodom primanja različitih nagrada i počasnih doktorata; i, kao vrhunac te faze, vrhunac barem u naučnom domenu, tu je i pravno-filozofski projekt koji mu je omogućila stipendija „Lajbnic“ koju dodeljuje Nemačka fondacija za istraživanje, zahvaljujući kojoj je Habermas mogao da napiše knjigu Fakticitet i važenje.
Kao odličan primer kako je Habermas svaku od ovih uloga igrao tako da su istovremeno i sve ostale bile vidljive može poslužiti njegov govor „Kriza države blagostanja i iscrpljivanje utopijskih energija“. Ovaj govor je održao pred članovima španskog parlamenta i tamošnjim pravnicima koji se bave ustavnim pravom. Namera mu je bila da predstavljajući svoju knjigu Nova nepreglednost političarima, govori o sadašnjem trenutku kao jednoj stanici u procesu učenja i kao fazi koja je samo prelazna. U njegovoj knjizi se, naime, iznosi zahtev za nastavljanjem rada na projektu socijalne države ali na jednoj višoj, refleksivnoj ravni, što zapravo znači da cilj više nije samo pripitomljavanje kapitalističke ekonomije, nego i obuzdavanje same države. U tom projektu na mesto utopije radničkog društva dolazi utopija komunikacionog društva, društva za koje više nije karakteristično da se normativno izdvaja jedna određena forma života, većsu karakteristični formalni aspekti jedne visoko razvijene, komunikativne infrastrukture mogućih formi života.
Od vremena intelektualnog žara u toku „nemačke jeseni“ 1977. godine Habermas nije objavljivao u Frankfurter Allgemeine Zeitung-u, ali je ostao pažljiv čitalac ovog lista. Tako je aprila 1986. godine, u tu objavljenom tekstu erlangenskog istoričara Mihaela Štimera, pročitao da „u zemlji bez istorije budućnost osvaja onaj ko daje sadržaj pamćenju, oblikuje pojmove i tumači prošlost“. Nemačka ima odgovornost u pogledu svetske istorije i globalne ekonomije, i ona, kaže taj autor, kako bi ponovo izgradila samosvest i postala uračunljiva, mora da ponovo prisvoji istoriju koju je izgubila. Ovim Štirmerovim tekstom je počeo takozvani sukob istoričara, u kome je tema zapravo bila proces samorazumevanja nemačkih građana. Problem se ticao javne upotrebe istorije i pitanja o nivou političke kulture u Nemačkoj, a zatim i o odnosu prema nacionalsocijalističkoj prošlosti i o nivou političke kulture o kome taj odnos svedoči – o tome da li se taj odnos kreće na nivou konvencionalnog ili na nivou postkovencionalnog identiteta. U zvaničnom, u javnost iznetom samorazumevanju Nemačke dosad je postojao jedan jasan i jednostavan odgovor. On kod Vajcekera ne zvuči nimalo različito od onoga što o tome kažu Hajneman ili Hojs. Posle Aušvica, mi svoju nacionalnu samosvest možemo crpsti samo iz boljih tradicija naše istorije, i te tradicije ne treba da usvajamo nepromišljeno nego kritički. Nacionalni životni kontekst, koji je nekada omogućavao neuporedivo bogatstvo supstancije ljudskog sapripadanja, možemo dalje izgrađivati jedino u svetlu onih tradicija koje mogu da izdrže pogled pun straha, pogled onoga koji je podučen moralnim katastrofama.
Kada je 8. novembra 1989. godine raspušten Politbiro komunističke partije u Istočnoj Nemačkoj, a sutradan pao Berlinski zid i granice se otvorile, Habermas se prisećao onoga što je radio u toku te godine, predavanja koja je držao u Moskvi (pored toga što je većodavno bio u intenzivnom kontaktu sa američkim univerzitetima i američkim prijateljima), počasnih doktorata koje je dobio u Jerusalimu, Hamburgu i Buenos Ajresu, učešća na konferencijama i predavanja u Meksiko Sitiju, Porto Alegreu i Rio de Žaneiru. Beleške koje je napisao dve nedelje nakon pada Zida poslao je samo nekolicini prijatelja, ali one su ipak imale odjeka. U njima stoji: Blagostanje u društvima poput našeg baca dugačku senku ne samo na relativno velike marginalne grupacije u samoj zemlji, nego sve do Lime, Kaira i Kalkute. Habermas je ishod revolucije u Nemačkoj Demokratskoj republici – prisajedinjenje, to jest priključivanje koje obuhvata i preoblikovanje privrede prema kapitalističkom modelu – s gorčinom nazvao ekonomskim nacionalizmom. Ogorčenost je rezultat dvostrukog razočaranja. Prvo se tiče toga što je prokockana šansa da se uz pomoćustavne preambule, i uz uvažavanje toga kako ustavni pravnici na istoku gledaju na svoj Ustav, proces državnog ujedinjenja obavi sa jasnom političkom svešću da se konstituiše jedna građanska država. Osim toga, Habermas je bio razočaran i što je sada bilo jasno da će svaki naredni eksperiment sa nekim novim vidom socijalizma neminovno morati da se bori sa segmentiranim društvom u kome većina građana mora da zatvara oči pred beskućnicima i prosjacima, gradskim četvrtima koje su pretvorene u geta i opustošenim regionima.
U izdanju IK Biblioteka XX vek
Izdavačka kuća Biblioteka XX vek objavila je knjigu pod naslovom „Jirgen Habermas“ nemačkog filozofa Rolfa Vigerhausa, koji se najviše bavi filozofskim nasleđem čuvene Frankfurtske škole. Objavio je knjige o Vitgenštajnu, Adornu, Horkhajmeru i pomenutu o Habermasu iz koje Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje odlomak iz poglavlja o komunikacijskom društvu. Oprema teksta redakcijska.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
