Igra ljudi

Subota, 11. april

Čitam intervju ovdašnjeg značajnog reditelja, postdramske, politički protestne teatarske provenijencije. Sjajan reditelj, koji je autor jedne od najuspešnijih predstava Novosadskog pozorišta. Intervju je pun žestine, ogorčenja i nekontrolisane mizantropije. Šteta! Jeste da je umetnička artikulacija supstancija ličnog, ali sopstvene debakle i lične neuspehe konvertirati u poraženost celog društva – to je ipak preterano. Zar pozorište nije i mesto društvenog diskursa? Dakako da jeste, ali u tom diskursu učestvuju ravnopravni partneri, bilo u svojstvu stvaraoca, bilo gledaoca. Da, publika! Nekad mi se čini da bi neki od onih „formirača“ javnog mnjenja, koji su izgubili svoje političke reprezente, najradije smenili narod. Pitam se, zašto je onaj ko ne misli kao ja – kukavica?

Nedelja, 12. april

Putujem u Ljubljanu na premijeru predstave „Jugoslavija, moja dežela“. Tekst Gorana Vojnovića režira Ivica Buljan. Očekujem da ću slušati i gledati osrednje stereotipije o Jugoslaviji kao „veštačkoj tvorevini“, njenom „diktatorskom režimu“, zlim Srbima“ i „ostalima“ koji su bili „samo žrtve“. U Ljubljani, videvši moj srpski pasoš, recepcioner u hotelu ljubazno progovara čistom ijekavštinom. Upitam ga: „Iz Bosne ste?“ A on mene: „Zašto pitate?“. Glupo se opravdam da samo proveravam sebe da li još uvek dobro prepoznajem dijalekte srpskohrvatskog jezika. U nastavku recepcioner nas registruje preko moje saputnice. Na francuskom jeziku. Ne znam čime sam ga uvredio. Možda je na prostorima bivše Jugoslavije neumesno raspitivati se ko je odakle…

Grad je pun turista, među njima brojni mladi Beograđani. Njih već nisam pitao odakle su došli, ali njihova opuštenost, mladalačka otvorenost i neposrednost su odale Trg republike, Knez Mihailovu, Skadarliju… Predstava u SNG počinje u 20 sati. Mi smo u osam još u hotelu, znam da pre pola devet neće početi. Građanska tradicija: što više kasniš, važnija si ličnost. Ne znam zašto, ali se to tamo još uvek uvažava. U holu direktor Drame SNG-a Igor Samobor u fraku dočekuje publiku. Gotovo svakog premijerskog gledaoca lično pozdravlja, sa nekima se i ljubi, ali sa svakim progovori par kurtoaznih reči. Lepo. Setih se njegovih reči izgovorenih u Novom Sadu: „U Sloveniji je pozorište institucija zajedništva u kojoj govorimo o sebi, jedni drugima, a ne jedni protiv drugih.“ Na prvoj strani pozorišnog časopisa veliki naslov „Jugoslavija, njihova dežela“. Ne čitam tekst.

Predstava? Bolno istinita ispovest o našoj skoroj prošlosti i sadašnjim recidivima onog što je doživljeno kao Jugoslavija. Kroz ljubavnu priču oficira Srbina i Slovenke podsećamo se „tipičnih“ likova jugoslovenstva, ali ćemo odgledati i bolne procese razočarenja naspram sopstvenih – iskrenih – verovanja i opredeljenja. U ovoj predstavi nema dobrih i zlih, niko ne optužuje nikog. Uzroke razlaza – do neprijateljstva – svako traži – i nalazi – u sebi. Nema ni optimističke, ni pesimističke „poruke“, ni didaktike nikakve vrste. Ali ima duboko doživljenih ljudskih sudbina, briljantno odigranih… U pauzi srećem mitskog reditelja jugoslovenskog pozorja, koji je nedavno režirao kod nas. Ljubimo se, pita me kada ćemo mu poslati ostatak honorara… Pitanje na mestu. Predstavu ni spomenuli nismo… Izlazeći iz pozorišta, vidim puno suznih očiju, ali te oči već na prijemu poručuju „da se nije desilo ništa“. Bila premijera, ko svaka druga, uz koju se – red je – konzumira šampanjac…

Ponedeljak, 13. april

Referišem se na jučerašnji praznik, pravoslavni Uskrs, današnji državni praznik, neradni dan. Već od Velikog petka vlada neki spokoj i mir, neko tiho iščekivanje, kao da većina ljudi u ovo doba godine zaista nosi u sebi mogućnost nastanka novog, mogućnost sopstvenog vaskrsnuća. Prošle nedelje smo slavili katolički Uskrs, danas pravoslavni. Mnogi su to činili zajedno, jedni kod drugih. Mom kolegi u Mađarskoj nadugačko treba da objašnjavam kako to da ja imam pravo na neradni dan, i za katolički, i za pravoslavni praznik?

Utorak, 14. april

U gradu su se pojavili bilbordi koji nagoveštavaju zajednički projekat NOMUS-a i Novosadskog pozorišta. „Buđenje proleća“, muzički projekat na osnovu Vedekindovog epohalnog dela… Premijera 22. aprila. NOMUS proslavlja 40 godina svog postojanja i ovo je već treća uspešna saradnja sa Novosadskim pozorištem. Setih se kako postoje ljudi i institucije sa kojima nikad ništa na dobro nije izašlo, koliko god puta se pokušalo, a da ima i onih drugih sa kojima sve uspeva i sa kojima je uvek lepo. NOMUS je takva zajednica.

Sreda, 15. april

Dve – inače suprotstavljene – pozorišne asocijacije u Mađarskoj – zajednički – nisu uzele u obzir predlog Mađarskog ceha kritičara da kritičarka koju su oni kandidovali bude član žirija ovogodišnjeg nacionalnog festivala POSZT u Pečuju! Na ovo je Ceh, koji je inače „jednoobrazno angažovan“, objavio kritičarski bojkot Festivala. Oluja u šoljici čaja ili ponovno razbuktavanje na „barikadama kulture“? Videće se… Za sada je nekolicina kritičara objavila svoj lični bojkot, ali su već i neke – u festival uvrštene – trupe najavile da će „biti na festivalu, ali neće učestvovati u takmičarskoj konkurenciji“. Tako će protestovati? Situacija dotiče i Novosadsko pozorište jer je naš „Ban Bank“ uvršten u takmičarski program na kojem smo prošle godine, sa četiri nagrade „Operi ultimi“, bili apsolutni pobednici. Pritom je „Ban Bank“ već napala „domaća“ i „matična“ radikalna desnica, kao „ruženje nacionalnog i rodoljubivog osećanja“. Očekivalo bi se da će ovaj projekat „braniti“ „liberalni slobodomišljenici“. Slutim da neće…

Petak, 16. april

Čujem da su u jednom od centara kulture u „regionu“ raspisali konkurs za „ravnatelja“ pozorišta. Nesrećnog kandidata predložila je politička struktura koja je bila na vlasti. Kako je izborni proces dosta dug, u međuvremenu je došlo do promene vlasti, ali je „nova struktura“ usvojila kandidaturu sada već opozicionih krugova. Rekli bismo, sjajno, sve ok! Ali ne leži vraže, nekadašnji se predlagač, sada u svojstvu opozicije, ustremio na „kandidata vlasti“… Da, prihvatili smo već da je politika igra ljudi. Ali nije igra sa ljudima!

Autor je glumac, direktor Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz