Pišući o Selinovom zastrašujućem antisemitskom pamfletu pod nazivom Bagatele za jedan pokolj, Danilo Kiš nije opovrgavao autorovu „najblistaviju stilsku i jezičku bravuroznost“. Pridodao je čak da je u pitanju „jedna od retkih knjiga koja je francuski jezik ižlebila, izbacila iz strogih okvira francuske klasike i njenog mučnog traženja prave reči“.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Kad znamo da je upravo Selin insistirao na stavu da je stil fundamentalno važan pri pisanju, pravi čitalački sladokusci se uvek obraduju na vest da Stojanović sa novim ostvarenjem izlazi pred čitalačko-kritički tribunal. Jer, on je stilista koji svoj izbrušen leksički magizam stalno potvrđuje i obogaćuje. Tako su njegova dela uvek sveža i drugačija, neukalupljiva u opštu klo(v)nadu jednih drugim naličućih knjižuljaka.
Ovaj pisac neprikosnoven je i u odabiru likova, pa nakon blagoglagoljivih govornih subjekata iz prethodnih romana kao što su Eustahije Drukić, metodični pripadnik resora Državne bezbednosti, kao neprobojnog štita revolucije; zakrabuljeni jevanđelisti pojačani Judom Iskariotskim i Marijom Magdalenom, koji će kao uposlenici na radnim zadacima bogoslužnih heruvimskih anketara na zadatku u toj meri izgarati da će intervjuisati cirka tridesetak sporednih likova, ili diktator nameran da u umobolnici podigne revoluciju po uzoru na francusku, u tek objavljenom Putu za Jerihon na red dolaze trubački virtuozi Ahmed Ademović, njegov čukun-čukun unuk, Jubiša, i njihovi starozavetni uzori. Naravno, oni nisu usamljeni, jer će pred čitaocima prodefilovati i drugi predstavnici privremeno a po mnogima i prevremeno od Gospoda izabranog Izrailjskog naroda te od svih zemaljskih poredaka otpadnuti Romi. (Potonji su do danas ostali nišči i ničiji, svikli na skrajnutost i imuni na iskustvo prihvatanja ali obdareni paganskom mudrošću žive nepisane knjige-okeane) A kao dodatni začin ove emotivne simfonije, valja pridodati da, kao što su, u ranijim prilikama, glavnim akterima sasluživali naturščici kakvi su, na primer, Puškin, Marin Držić ili Tomas Mor, sad se u tim (ne)zahvalnim ulogama (pro)nalaze, recimo, jahvebojažljivi Mojsije i Isus Navin.
Sadržinskim opsegom obuhvatajući dve paralelne temporalne ravni roman će u prvoj, za glavnoj junaka imati blagorasviranog Ahmeda Ademovića, koji nije imao moć da zvucima trube ugrozi utvrdu neznaboškog Grada, pa čak ni zid polusrušenog obora. Zato ga je nebo podarilo srcem dovoljno velikim da nadmudri Turke u odsudnoj bici Prvog balkanskog rata, kod Kumanova, i da vojsci donese pobedu. (Tokom neprijateljskog napada, prerušen u tursku uniformu, neprimećeno se prebacio na njihovu stranu i trubom odsvirao znak za povlačenje. Disciplinovani vojnici Turske vardarske armije, zastali su u napadu i okrenuli natrag, a Ahmed se vratio na svoju stranu, i zatrubio naredbu za juriš u konačni trijumf i večnotraj slave. Na kraju je skromno obrisao pisak i povajkao se da su mu zbog rata propale dve svadbe i dva krštenja)
Ciničarka Sudbina namestiće da mu zvezdičasta tapija na hrabrost, u vidu ordena, bude ulaznica za lični pakao. Jer, produžiće mu se puko trajanje tek da bi nemoćno gledao za decom dok su nestajala kroz mrzlu belinu sve bliža nigdini i nepostojanju. A njegov čukun-čukun unuk, Jubiša, svu tragiku postradanja svog pretka koncizno će izreći pred organima javnog reda, u neformalnom razgovoru: „Jeste, tam su potepali sve cigansko, našao oba mrtva deteta i vadio gi iz onej rupe da gi sarani ko ljudi, kopao sas ruke, sas prsti, grebao sas nokti onuj tvrdu zemlju sve dok mu rane nisu iskočile, prićali su da je tri dana duvao u trubu i da su tg prvi put ćuli kako i ona plaće, onoj ka ni suzu nemaš a srce ti se cepi, da je taj Bog bija sm na jednu svadbu kad Ahmed sviri, reko bi na Nemca da odvoji i Ramu i Redžu, da ostanu sas tatka, ovako, nesam pametno da je taj oficir bio ćasno ćovek šo poštuje heroji iz svako rat il obićno đukela?“
Narednih godina, Ahmed će pristajati da zasvira još samo na pogrebima, ali nikad neće voljno prihvatati da njegov Leskovac, rušen, oslobađan i konstantno privođen u pravoverne, postane toponim Novog Jerihona. Tezgariće, zato, zadate godine u jalovoj nadi da će u nekakvom boljem okruženju sa starozavetnim rogoduvačima i sa vaskrsnulim sinovima zasvirati dertno-visokobrizantnu elegiju koja vreme nadživljava.
U drugom rukavcu pripovednog toka nadahnutim maštodarnim vremeplovom teleportovani smo u mitsko doba dotemeljnog uništenja Jerihona. Srećna je okolnost po čitaoce da nisu vraćeni u idealizovani mikrosvet zapadne obale Jordana, samo i jedino da bi iščitali legendu o sedmodnevnoj litaniji oko grada opasanog bedemima. Pred njima su svi gradivni elementi Knjige o Jošui, počev od kletve Isaka Navina da „proklet bude pred licem Jahvea čovek koji pokuša da ponovo gradi Jerihon“, pa zaključno sa naredbom da od starosedelaca bude pošteđena jedino bludnica Rava i njeni ukućani, ali zadovoljstvo se uvećava zbog kolorature višeglasja uverljivih naratora. A oni opet vraćaju na staru, vekovima neokrznutu istinu da kako nebeski, tako i zemaljski samoproglašeni bogovi ne žele i neće sa nama dok iz svojih redova ne uklonimo one slobodnomisće. I, mada je prorok odavno kazao da je „sve taština i mučenje duhu, te da nema koristi pod suncem“, ne preostaje nam ništa drugo do da se opet rađamo, kad, kako je junak romana, kazao, „niki normalan ne bi živeo“.
Ispisan po ko zna koji put osvedočenim Majstorskim pismom, iskazan jezikom biblijskih parabola i raspojasanim ciganskim argoom, novi roman Saše Stojanovića, na ubedljiv način, upreda pletivo Praiskonskog, Jučeprošlog i Budućeg.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
