ZVONKO SARIĆ: Budni su uvek gladni života

Tokom tog perioda ovaj Subotičanin objavio je deset knjiga poezije, proze, eseja, multižanrovskih ogleda, mejl-arta, pravio performanse, bio radio-voditelj, čak i glumac, ali je uvek predano tragao na granicama medija i poetičkih kanona. Stalnoj težnji ka izrazu oslobođenom stega malograđanskih predrasuda pridružuje se Sarićeva kolekcija stihova Povjeruj u vlastitu smrt, nedavno publikovana kod mlade izdavačke etikete Cenzura iz Novog Sada.

Kakve mogućnosti donosi i zašto je važno verovanje u sopstvenu smrt, susret sa prolaznošću za života, kao što preporučuje vaš najnoviji naslov?

– Hajde da krenem od Jungovih reči: ko gleda spolja, sanja; ko gleda unutra, budi se. Šta znači biti budan? To za mene lično znači da postoji jasna lista prioriteta: postoji život, ljubav i smrt, ništa više i ništa važnije od te tri stvari. Šire gledano, opet, biti budan znači biti svestan smrti svakoga dana i svakoga časa, biti svestan sopstvene i ljudske prolaznosti. Kako se nositi s tom strašnom izvesnošću? Svaki čovek ima svoj jedinstveni odgovor na to pitanje. Svakoga dana mi se nosimo sa smrću, sve što činimo, činimo iz te svesti o prolaznosti. Neko ide u crkvu, neko beži u hedonizam, neko u ludilo i opijate, neko sagoreva u potrošnji drugih ljudi, potrošnji stvari, ideja.

Literatura, bez svake sumnje, zauzima visoku poziciju među aktivnostima sa snažnim antiefemernim potencijalom?

– Retki i privilegovani odlutaju u svet pisanja. Prednost pisca je što će on taj jasan pogled na stvari, to izravno gledanje smrti u oči, svakom rečju, svakim zarezom, ritmom, slikom, probati da pretoči u saznanje kako se nositi sa smrću na krajnje ljudski način i onda će to saznanje podeliti sa svojim čitaocima. I to će saznanje doneti i ekstazu i utehu, dve stvari koje će nam omogućiti preživljavanje nekoliko kratkih decenija ljudskog veka. Jer ja ne znam nikog osim Noe, koji je umro – sit života. Isuviše je kratak i uvek smo gladni njega, mi budni.

Događa li se, međutim, da čovek postane mrtav za sopstveno postojanje pre nego što je „zvanično“ preminuo za svet koji ga okružuje?

– Naravno da se događa. Štaviše, većina ljudi umre za svoga života, oni nisu budni, hodaju po ulicama, prolaze pored nas živih, ulaze u prodavnice, vode ljubav u svojim bračnim krevetima, sede u svojim stanovima kao zombiji, nesvesni i sebe i drugih. To možda strašno zvuči, ali oni samo imaju izgled čoveka, oni su ljudi u pokušaju, kao oni ljudi u Platonovoj pećini, koji ne uspevaju da dođu do istinskog saznanja o svetu.

Mada se poslednjih godina, kao urednik u Hrvatskoj riječi, na neki način, približavate establišmentu i mejnstrimu, u vašim tekstovima još uvek su prisutni znakovi buntovničkog duha svojstvenog umetnosti margine odakle ste započeli karijeru?

– Iskreno, ne mislim da sam u književnosti ikada bio blizu mejnstrimu. To što živim jedan običan, mali ljudski život zamenika urednice Hrvatske riječi ne govori ništa značajno o mome pisanju. Pa i Kafka je bio službenik, a ne možemo o njemu govoriti kao piscu trenda, mejnstrima, šta god. Naravno, da ne zvučim suludo neskromno, nisam ni na trenutak pomislio da poredim svoje pisanje sa Kafkinim, već samo hoću reći da ta izmaknutost u običnu egzistenciju sa platom na kraju meseca ne znači ništa za moje pisanje. Sve je u glavi. Što bi rekli Kanda, Kodža i Nebojša – Razbijeni, ali slobodni idemo zajedno, jer sve je stalo u rokenrol. U mojoj glavi je i dalje rokenrol. Roking end roling je u slengu Afroamerikanaca ples i seks.

Ipak, selekcija tema u zbirci „Povjeruj u vlastitu smrt“ asocira na žurnalističku atmosferu, sa fokusom na neke društveno aktuelne, pa i lokalne pojave?

– Ne mislim da je na to uticala moja novinarska profesija. Poezija između ovih korica u svom osnovnom toku nosi biblijske teme ljubavi i smrti, a pasaži iz savremenosti su tu da posvedoče da me je Subotica zasad sačuvala od smrti. Da, ta Subotica poznata po velikoj stopi samoubistava meni kao pesniku i čoveku je ipak bila naklonjena, uzimao sam od nje, živeo sam i preživeo od svoje ukorenjosti u njoj. Subotica je prepuna mojih demona, koji sa nehajnim prezirom nisu hteli da me razore, da parafraziram Rilkea.

Na vaše autorske principe konkretno je delovao i signalizam, avangardni pokret pesnika Miroljuba Todorovića, u kome ste angažovani od sredine devedesetih godina 20. veka?

– Signalizam se tako prirodno nadovezao na rokenrol, pank, pobunu iz mladićkih dana, jer je signalizam žestoka igra, alternativa tradicionalnom obrascu pisanja i neekstatičnom životu. Po svojoj ritmičkoj silovitosti, signalistička poezija jednaka je žestini isijavanja pank sastava. I pank i signalizam su subverzivni u svojim radikalnim praksama usred patrijarhalnog, klišeiziranog, frigidnog društva. Oni odbijaju da budu sluge takvog društva, oni hoće da budu istiniti i punokrvni. A na to Toma Akvinski dodaje, lepo je u umetnosti ono što je istinito.

Novinsko-izdavačka ustanova Hrvatska riječ puno pažnje posvećuje promociji, pre svega, spisateljskog rada vojvođanskih Hrvata. Šta je to što dela koja na hrvatskom jeziku nastaju u Srbiji čini specifičnim u odnosu na književnu produkciju matice?

– Kratko rečeno, nema toliko razuđenosti, po senzibilitetu, motivima, stilu. Ipak smo mi Hrvati u Srbiji malobrojni, a da bismo mogli poroditi toliku raznolikost i kvalitet kao u matici. No, ima i nekih paralela: koliko ima Valenta u hrvatskoj poeziji, toliko ima Sarića u poeziji na hrvatskom jeziku u Srbiji, kažem rukovodeći se meni, po senzibilitetu, najbližem pesniku u Hrvatskoj.