Naprednjački diskontinuitet

Najjednostavniji odgovor o političkoj pozadini glasi da Srpska napredna stranka ponovo nastoji, kao na početku, svoje sada već dvoipogodišnje vladavine, da se prikaže kao partija diskontinuiteta. „Mi nismo kao neki drugi“, i „mi nećemo poput drugih“, omiljeni su i česti izrazi u istupima lidera naprednjaka Aleksandra Vučića, ali ne samo kao retorička figura. Jer naprednjaci su svoj visoki rejting generisali upravo na toj poruci – o prekidu sa dosadašnjom političkom stvarnošću i krajnje nepravednom podelom na nezasluženo bogatu i privilegovano manjinu, i osiromašenu i poniženu većinu. Poruka je bila dovoljno opšta da se proteže ne samo na period vlasti DS-SPS, nego i unazad, sežući do početka višestranačja, i takvu ju je biračko telo i prepoznalo i odgovorilo masovnom podrškom.

Međutim, zašto je ta nova potvrda diskontinuiteta bila potrebna baš u ovom tajmingu? Očiglednih razloga ima više. Jedan je povratak Vojislava Šešelja iz haškog pritvora, koji je neminovno aktivirao vremensku mašinu „povratka“ u devedesete. Ali, ono što je toj mašini dalo turbo-pogon je pokušaj ubistva Milana Beka. Samo dva dana nakon Šešeljevog povratka, ovaj je nasilni čin više nego bilo šta drugo posvedočio je da je figurativno rečeno srce srpske politike i dalje u crnoj hronici. I da ta situacija datira najmanje od ubistva Zorana Todorovića Kundaka oktobra 1997.

U prvim momentima nakon Bekovog ranjavanja, vlast je bila zatečena tom tako flagrantnom potvrdom kontinuiteta, i u prvom reagovanju nastojala da porekne očiglednost. To se zaista jasno videlo, uprkos trudu šefa beogradske policije Veselina Milića, koji slovi za glavnog kandidata za naslednika Milorada Veljovića na mestu direktora policije, da munjevito reaguje. Dakle, uprkos Milićevom simpatičnom policijskom žargonu „nema saznanja da je licu prećeno“ i uzdržanosti dnevnih tabloida, lajtmotiv „povratka devedesetih“ raširio se javnim prostorom. Doduše uz netačnu ogradu da su „devedesete“ bile zaustavljene akcijom „Sablja“. Netačnu, na činjeničnoj osnovi – jedan od najvećih procesa pred Specijalnim sudom vodi se za takozvana „mafijaška ubistva“ iz 2004. gde je Luka Bojović optužen za preuzimanje vođstva nad ostacima Zemunskog klana. Ovaj postupak omiljena je tabloidna tema već i zbog toga što se u njemu kao svedoci pojavljuju i „fatalne žene“, a jedna od njih Ivana Tulović, udata Buha, u svom iskazu pred sudom tereti okrivljene za likvidaciju Branislava Jeftovića Jorge. Uzgred, ali ne i nebitno, to je ista gospođa zbog čijeg se iskaza o porodičnom nasilju, u talasu hapšenja pomenutom s početka teksta, iza rešetaka našao i svedok-saradnik Ljubiša Buha.

Ali, vraćajući se glavnoj temi – političkoj pozadini hapšenja, akcija „Sablja“ jeste predstavljala veliki diskontinuitet i u smislu koji nije vezan samo za borbu protiv organizovanog, što znači po definiciji sa politikom povezanog kriminala. Reč je o selektivnom objavljivanju i korišćenju osetljivih i poverljivih podataka iz istrage u medijske i marketinške svrhe. Nije stvar naravno tek u pukom pridobijanju podrške građana za određene radikalne metode borbe protiv kriminala, nego u postizanju određenog cilja vezanog za vlast i popularnost.

Medijska manipulacija osetljivim informacijama nastavljena je u nešto manjoj i u nešto većoj meri i u vreme vlasti Vojislava Koštunice, ali i Borisa Tadića, s tim što je kod ovog drugog kao ministar policije, u podeli nastale rejting-koristi, učestvovao i Ivica Dačić, kao ministar policije. Gotovo da nije bilo, ko se seća ako se uopšte seća, Dačićevog obraćanja novinarima a da nije saopštio vesti o nekom hapšenju ili uspehu policije. Model je SNS preuzela i proširila, inicijalno predmetima Agrobanka i Azotara, istragom „24 privatizacije“ i slučajem Miroslava Miškovića, preko borbe protiv narko-kartela krunisane spektakularnom predajom Darka Šarića, da bi u treću godinu vladavine ušla sa Kosmajcem, Bogićevićem i Perčevićem.

Ono što povezuje sve slučajeve jesu očekivanja stvorena u javnosti da će neko od važnih političara, poput Ive Sanadera u Hrvatskoj, biti procesuiran, odnosno da će ih neko od optuženih tajkuna ili narko-šefova teretiti u svedočenjima.

Međutim, dosad priča nije otišla dalje od nekadašnjih ministara Saše Dragina i Predraga Bubala, predsednika SVM Jožefa Kase (suđenja), beogradskog menadžera Aleksandra Bijelića, direktora SPS Dejan Backovića (pritvora i istraga), i evo ponovo nekadašnjeg novosadskog gradonačelnika Novakovića. Dačić se uprkos oslabljenoj poziciji i dalje održava. Uostalom, početak procesa koji bi najviše mogao da ga tereti, u kome je njegov bivši šef kabineta Branko Lazarević okrivljen za odavanje tajni Šarićevim saradnicima, odložen je zbog štrajka advokata za 15. februar. Što opet daje potkrepljenje teoriji da ako se Dačić „održi“ do 1. januara, odnosno ako „preživi“ kongres svoje partije 14. decembra, i zasedne u stolicu predsedavajućeg OEBS-a, može, kako god da se razvije istraga o Perčeviću, da „bude miran“ sledećih godinu dana. Pošto, po toj školi mišljenja, premijer Vučić neće menjati ministra usred pomenute međunarodne dužnosti.

U pojedinim obaveštenim krugovima u Beogradu, tvrdi se, da uprkos vezi sa Rusijom, ono što ključno doprinosi Dačićevom održanju jeste potpis na Briselskom sporazumu i dobra kooperativnost sa Zapadom. Isti krugovi, doduše, ocenjuju i da ima istine u onome što glasno tvrdi Vučićev trbuhozborac Aleksandar Vulin – da pojedini važni zapadni igrači ne gledaju blakonaklono na Vučićevu stalnu revolucionarnu borbu za visok rejting. Odnosno, da bi bili zadovoljniji da se intenzitet permanentne kampanje spusti i da se od svakog političkog događaja ne pravi dramatično važan politički korak.

I još više, da se iza svakog koraka u borbi protiv kriminala i korupcije odmah ne otvore političke kladionice, ko će „ispasti“ iz vladajućeg establišmenta. Tako se drugo hapšenje Novakovića smesta tumači kao moguća priprema za smenu Bojana Pajtića u Vojvodini, o čemu se spekuliše najmanje peti put – u jesen 2012, u jesen 2013. u proleće 2014. i sada.

I konačno, odgovor glavne stranke bivše vlasti DS, kao i svaki put do sada, zapanjujuće je bled, kao da u Krunskoj sede ideolozi čije pamćenje ne seže dalje od 2007, a čija hrabrost ne dopire dalje od diskretne posete Draginu u Centralnom zatvoru, kada je pre dve godine objavljeno da mu je u pritvoru slomljena ruka. Tada je postojala ideja osnivanja odbora za odbranu od „montiranih procesa“, koja nikad nije zaživela. Sada je jedino bivši lider Tadić nakon hapšenja Bogićevića rekao da nema saznanja da je, dok je vodio stranku i državu, neko uticao da vlasnik Farmakoma dobije kredite bez odgovarajućeg jemstva. Iako je, recimo, Dušan Antonić iz nekadašnje Agrobanke, tokom devet dana iznošenja svoje odbrane, početkom godine pred Specijalnim sudom, rekao i da mu je Bogićević tražio kredit za kupovinu Politike, ali i da mu je odluku o uvođenju prinudne uprave saopštio Dušan Petrović, u Ministarstvu poljoprivrede. Videćemo da li će i šta reči Bogićević.