Jezička politika – šta je to?

Samom predlogu možda ne treba davati prevelik značaj, jer za njega validnog naučnog opravdanja i nema, a o tome će opet moći da se raspravlja tek kad sve zemlje srpskohrvatskog govornog područja uđu u Uniju. Treba ipak imati u vidu da u EU postoji tendencija da se uzme jedno ime za jezik koji ima četiri naziva, a da li će ostati srpskohrvatski, kako je na velikom broju evropskih univerziteta, da li će se koristiti skraćenica BCMS, ili će se naći treće rešenje, zasad je pod znakom pitanja.

Zanimljivo je, međutim, to što naše državne institucije, za razliku od onih u zemljama u regionu, nemaju zvaničan stav prema pitanju naziva jezika u međunarodnoj službenoj upotrebi niti su nadležne za našu jezičku politiku.

Hrvatsko Ministarstvo znanosti, obrazovanja i športa, koje uzgred ima poseban sektor pod nazivom Lektorat, koji vodi računa o jeziku kako na domaćem tako i na međunarodnom nivou, odgovara da je prema njihovom ustavu službeni jezik hrvatski „te je stoga i u domovini i u inozemstvu jedini i pravi naziv jezika hrvatski jezik“. Poznato im je, kako dalje navode, da se u Evropi nudi zajednički naziv za hrvatski, srpski i „druge srodne jezike“, ali naglašavaju da „postoji vrlo značajan broj sveučilišta na kojima se hrvatski jezik poučava samostalno“. Ovo ministarstvo podseća da iduće godine Hrvatska postaje 28. članica EU, a hrvatski 24. službeni jezik, čime „pitanja o nazivu jezika postaju potpuno bespredmetna“.

Interesantan je stav Ministarstva prosvjete i sporta Crne Gore, koje zapravo nije htelo da odgovori, jer je, kako kaže, „to isuviše političko pitanje“.

U Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije kažu da nisu nadležni za jezičku politiku i upućuju na Ministarstvo kulture, a oni pak odgovaraju da je srpski jezik i pismo svakako naše nacionalno pitanje, ali da o njemu ne treba da vodi računa samo Ministarstvo kulture. „Prema Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma o njegovom sprovođenju brigu vode u okviru svog delokruga, ministarstva nadležna za poslove u oblasti uprave, saobraćaja, urbanizma i stambeno-komunalnih poslova, prosvete, kulture i zdravstva. U našoj zemlji jezikom se bave naučno-obrazovne institucije i one bi pre svega trebalo da zauzmu stav u vezi sa inicijativama koje se pokreću u ovoj oblasti“, navode iz ovog ministarstva.

To što državni organi brinu o sprovođenju Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, rekli bismo da je okej, ali to nije bilo naše pitanje. Drugo, naučno-obrazovne institucije svakako treba da daju stručno mišljenje, ali ne mogu one da zauzmu zvaničan stav države. Na kraju nam Ministarstvo kulture ipak kaže da ono nije nadležna institucija za jezička pitanja. Inače, pod povredom pomenutog zakona smatra se i latinički natpis na zgradi institucije, recimo pozorišta, što je tako „ozbiljan prestup“ zbog koga dođe i do smene njenog rukovodioca. Ko bi trebalo onda da snosi odgovornost zbog toga što državni organi nemaju pojma da jezička politika spada u njihov delokrug?

Sa naučnog stanovišta stvar je potpuno jasna. Radi se o jednom jeziku, srpskohrvatskom, koji je u političkim okolnostima dobio čak četiri naziva, iako nijedan od njih ne prelazi nivo varijante. Profesor Sreto Tanasić, direktor Instituta za srpski jezik, podseća da su na Zapadu podržavali naš jezički separatizam i mada znaju da to nema naučne potpore, oni su dopustili nazive bosanski, srpski, hrvatski da bi umirili naše prohteve. „Sada imaju situaciju u kojoj to i njih košta, jer je potrebno više prevodilaca, pa bi se jedan jezik prevodio na dva, tri, četiri, što je besmisleno“, navodi profesor Tanasić. On kaže još i to da ima stranih univerziteta na kojima je ostao srpskohrvatski, ali su na nekim, na primer u Petrogradu, razdvojene katedre na srpski i hrvatski, na šta je uticala hrvatska diplomatija.

Akademik Ivan Klajn takođe govori o srpskohrvatskom kao jedinom regularnom naučnom nazivu.

– Termin srpskohrvatski skovao je nemački filolog Jakob Grim još 1824. i on je ušao u široku upotrebu u svetskoj slavistici (Serbocroatian, serbocroate itd.). Termini „bosanski“ (bošnjački), a pogotovu „crnogorski“ jezik nemaju naučnog opravdanja, kao ni tobožnje pravilo da „svaki narod ima pravo da svoj jezik nazove svojim imenom“, što se vrlo jednostavno opovrgava podsećanjem na svima znanu činjenicu da ne postoji ni austrijski, ni švajcarski, ni belgijski, ni meksikanski, ni argentinski, ni brazilski jezik itd, nego svi oni svoj jezik nazivaju imenom druge nacije. Skraćenice tipa BCMS samo su pokušaj političara da se zaobiđe problem, a isto bi bilo i s nazivima tipa „eksjugoslovenski“. Ni dok je postojala Jugoslavija, niko nije srpskohrvatski nazivao jugoslovenskim jezikom, pa nema razloga da sada bude „eks“ – kaže akademik Klajn.

S obzirom na nepokolebljiv stav Hrvatske, koja priznaje jedino naziv hrvatski, a s obzirom i na to da će ona prva ući u EU, postoji li opasnost da će vremenom hrvatska revnosna diplomatija uspeti da potisne srpski jezik? Profesor Tanasić smatra da Srbija sa istorijskog i kulturnog stanovišta predstavlja značajno mesto na ovim prostorima, pa je samim tim „teško očekivati da će nestati srpski jezik na evropskim studijama“.

– Ko uči hrvatski, snaći će se i sa srpskim. Ali od državne politike zavisi da li će se naše ime zagubiti, jer bi se time zamaglila srpska istorija, kultura, što dalje utiče na politike drugih država, na ostvarivanje ekonomskih veza – ističe Tanasić.

To bi bilo stručno mišljenje, koje u ovom slučaju iznose profesor Tanasić, koji je direktor Instituta za srpski jezik, i akademik Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, tela koje je upravo zbog ovakvih pitanja i osnovano, a koje uzgred funkcioniše tako što ga država ne pomaže nikako. Tu bi se svakako mogao naći širi krug lingvista, te bi na osnovu njihovih predloga naši politički neosvešćeni državni organi trebalo da formiraju zvaničan stav, i to, naravno, ne samo prema ovom pitanju. Naučne institucije i Odbor za standardizaciju, kako ističe prof. Tanasić, „mogu i moraju da obavljaju stručni deo posla, ali ne mogu zameniti državu i njene institucije“.

Zasad se „razume“ jedino Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, koji se negde sprovodi do banalnosti rigorozno, a drugde se uopšte ne primenjuje, zavisno od političkih namera. Ono što je van tog zakona, na primer status našeg jezika u EU, ili negovanje jezika u domaćem ambijentu, ostaje van naših iskustava i svesti.

– Nažalost, za svih ovih petnaest godina otkako je pokojni Pavle Ivić osnovao Odbor za standardizaciju srpskog jezika, nikada nije razjašnjeno koji od državnih organa treba da sarađuje sa Odborom i da ga potpomaže. U početku smo dobro sarađivali s Ministarstvom kulture, ali samo zahvaljujući tome što je sekretar Odbora, lingvista Branislav Brborić (ni njega, nažalost, više nema) bio zamenik ministra kulture. Ni Vlada, ni Skupština, ni ministarstva nisu pokazali nikakvo interesovanje za jezička pitanja – kaže akademik Klajn. Profesor Tanasić dodaje da je izuzetak bila vlada Vojislava Koštunice, čijih je nekoliko ministarstava finansijski podržalo Odbor, a veruje da će „sadašnja vlada shvatiti da je jezička politika vrlo značajan deo ukupne nacionalne politike“.