Radikalni ples

Ali nad čim to već evo tačno sedam dana, kuka domaća vlada?

-Smeta joj što Haški tribunal traži Šešelja da ga vrati u Hag do 31. marta, a Tribunal ga je pustio i ničim nije obavezao Srbiju.

-Smeta joj što je sudija Tribunala Alfons Ori tražio od predstavnika Srbije Saše Obradovića da obrazloži zašto Srbija nije godinu dana uhapsila i u Hag izručila troje radikala, optuženih za nepoštovanje suda.

-Smeta joj što je obelodanjeno da je Vlada Srbije tražila da se suđenje radikalima za uvredu Tribunala prebaci u Srbiju.

-Smeta joj što su haški zahtevi došli u sred izborne kampanje.

– Smeta joj što se zahtevom za izručenje Šešelja, kako vlada tvrdi, narušava stabilnost države i što se na taj način destabilizuje i ruši vlada?!

1. Stanje oko Šešelja nije jednostavno, mada je pravno potpuno čisto. Deo koji nije jednostavan i ide na dušu Tribunalu, jeste to što taj međunarodni sud čitavih 12 godina nije uspeo da donese prvostepenu presudu u njegovom slučaju. Nakon što su ga pustili da se brani sa slobode krajem 2014. godine, zbog lošeg zdravstvenog stanja i da bi se predupredila situacija kao sa Slobodanom Miloševićem koji je umro u pritvoru u Sheveningenu, sud je nedavno ponovo tražio od Srbije da se Šešelj vrati u pritvor radi izricanja presude. Istine radi, država nije bila obavezana da ga pazi dok je na slobodi, osim što ne sme da napusti Srbiju. Ipak, kada Hag zatraži, Srbija ima obavezu prema svim međunarodnim propisima na koje se sama obavezala, uključujući i domaći Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, da Šešelja pošalje u Hag bez odlaganja. Ali to se izgleda ne sviđa našim vlastima.

Moramo priznati da skoro, od aprila prošle godine kada je Hag tražio Šešelja nazad, nije bilo takve retorike jedne postmiloševićevske i proevropske vlasti protiv jednog međunarodnog suda. A retorika je bila, najblaže rečeno – kao iz vremena socijalističko-julovsko-radikalske koalicije. Krenulo je početkom ovog meseca, jer je Tribunal obelodanio da su još u decembru prošle godine srpske vlasti tražile od Tribunala da se predmet troje radikala – Vjerice Radete, Petra Jojića i Jove Ostojića, prebaci u Srbiju. Taj zahtev nije nemoguć, pošto je pravo takva nauka i sve može da se ugradi u zakone, pravila, ali je pravno bizaran, jer bi se u tom slučaju za uvredu jednog međunarodnog suda odgovaralo pred sasvim drugim sudom. Taj zahtev dodatno otežava to što je predmet troje radikala u direktnoj vezi sa predmetom koji se već vodi pred tim sudom protiv njihovog šefa Vojislava Šešelja. Dakle, vlada traži da se za uvredu jednog suda, sudi pred drugim sudom?! Zanimljivo. Čisto da se podsetimo, ali Radeta, Jojić i Ostojić su optuženi da su pretili, zastrašivali, nudili mito i na druge načine uticali na dvojicu svedoka tokom suđenja Šešelju.

Kada je Tribunal obelodanio šta je vlada tražila od suda, a Danas objavio, nastala je zavera ćutanja u vladi od nekoliko dana. Zatim je 10. februara došlo do rasprave u sudnici Tribunala u kojoj je dugogodišnji sudija Tribunala Alfons Ori tražio od predstavnika Srbije Saše Obradovića da obrazloži zašto Srbija nije godinu dana uhapsila i u Hag izručila troje radikala. Obradović nije imao adekvatan odgovor, nego je pročitao govor koji je očito dogovoren sa državnim vrhom u kojem je izneo stav države da je Srbija svesna da nalozi suda za hapšenje nisu ni posle godinu dana izvršeni, ali da je reč o političko-bezbednosnom problemu i da Ministarstvo pravde sprovodi široke konsultacije, kao i da srpski državni vrh nije razumeo odluku predsednika Tribunala da prijavi Srbiju Savetu bezbednosti UN zbog nesaradnje u ovom slučaju. Onda je dodao da Tribunal nije podneo prijavu protiv Francuske koja nije htela da izruči bivšu portparolku Tribunala Florans Artman takođe zbog uvrede suda, pa je tako Vlada Srbije zaključila da “sve države UN nisu jednake pred ovim Tribunalom“. I sve to je rečeno u sudnici Tribunala.

Onda je usledila ministarska lavina optužbi protiv Tribunala i jedno protestno pismo koje uputio premijer Vučić. Već par dana kasnije, tačnije 13. februara, Tribunal je objavio da je presuda Šešelju zakazana za 31. mart. Tek to je dodatno iziritiralo vlast, pa je usledila nova serija optužbi. Dizna se otvorila.

''Naći ćemo rešenje koje nije ili 'dža' ili 'bu', ili crno ili belo. Imaćemo u vidu sve pojedinačne i nacionalne interese prilikom donošenja svih odluka, kao i do sada – rekao je ministar pravde Nikola Selaković i dodao da to nije samo pravna, već i politička stvar “pogotovo u trenutku kada imate gotovo raspisane izbore, a sa druge strane reč je o čoveku koji je jedan od nosilaca liste i lider političke stranke koja će učestvovati na izborima”.

Ubrzo mu se priključili ministri policije – Nebojša Stefanović i rada Aleksandar Vulin. Njihove primedbe se mogu sažeti u to da bi “Hag da destabilizuje Vladu i Vučića” (Stefanović) i “zašto to mora da se radi usred izborne kampanje” (Vulin). Priču je dodatno začinio premijer Vučić izjavom da je “haški zahtev da se presuda lideru SRS izrekne 31. marta uzdrmala stabilnost zemlje”.

Ipak, ostaje nekoliko pitanja na koje vlast, a i očito nezainteresovani novinari neće, ili bolje – ne smeju, da pitaju vlast. Koji politički faktor je Šešelj pa da može da izazove krizu državnih institucija i naruši stabilnost zemlje? Koji je državni interes da se štite optuženi za ratne zločine i za pomaganje optuženom za ratne zločine da izbegne pravdu? Da li su radikali sa Šešeljom na čelu pridruženi i prećutni član vladajuće koalicije i da li su parlamentarna stranka? Zašto bi se Hag obazirao na političke prilike u bilo kojoj zemlji, uključujući i predizbornu kampanju, kad država od koje je traženo da ispuni svoju obavezu to nije uradila duže od godinu dana? Čisto da podsetimo, ako niste primetili, izbori u Srbiji još uvek nisu raspisani.

Ipak, kada se sve ogoli do kosti, ostaju činjenice:

– Srbija nije ispunila svoju međunarodnu obavezu saradnje sa Tribunalom i duže od godinu dana postupila po nalogu tog međunarodnog suda.

– Tražila je predmet troje radikala, a kad ga nije dobila počela je sa napadima na sud.

– Smeta joj što je presuda Šešelju zakazana za 31. mart, u jeku još uvek neraspisanih izbora?!

Više je nego jasno šta naprednjaci zapravo pokušavaju da urade jogunjenjem i ovim prostim nadmudrivanjem sa Tribunalom. Plan je jednostavan, a u tome ih Hag osujećuje. Pokušavaju da iskoriste Šešelja u predizbornoj kampanji da bi se obračunao sa preostalim demokratama, dodatno im snizio rejting izauvek ih počistio sa političke scene. Zauzvrat, nema vraćanja u Hag. Istovremeno, podižu rejting i sebi patriotskim busanjem u grudi protiv Haga, koji ovaj put, u nedostatku boljeg i omrznutijeg neprijatelja, pošto naprednjaci ne smeju da zucnu protiv do juče omrznutog NATO-a i bombardovanja Jugoslavije, izigrava ono što su Srbi preživeli u predizbornoj kampanji u Hrvatskoj, dok je premijer bio Zoran Milanović. Neku vrstu džaka za udaranje. Primetno je da Šešelj nema mnogo milosti prema predsedniku Nikoliću, ali zato svog odbeglog učenika prilično štedi u javnim nastupima. Za uzvrat, očito dobija prećutnu podršku vlade. Čak ni naprednjaci ne napadaju Šešelja u svojim saopštenjima. Kao jedna od kombinacija koja se po novinarskim kuloarima može čuti zašto vlast toliko brani odbegle radikale, osim ranijih veza, je da bi Šešelj u postizbornoj kombinatorici zapravo mogao da zameni Nikolića u podeli vlasti sa naprednjacima. Dakle, ispada Toma, upada Voja. Ali dobro, to je još daleko. Nego, šta mislite, da li bi se vlast toliko koprcala da izruči Šešelja, Radetu, Jojića i Ostojića da Tribunal potražuje čelnike opozicije – Pajtića, Mićunovića, Tadića, Jovanovića, Šutanovca…Nisam baš siguran.