Sombor, Kula i Vrbas evropska prestonica kulture

 Neminovne su određene istorijske, političke i hipotetičke trenutne paralele. Da baš ovih dana se završava dvogodišnji rok za restituciju nacionalizovane imovine 1945. u Srbiji, i da baš ovih dana je dodatno produžen rok za prijavu prebivališta iseljenim licima uglavnom srpske nacionalnosti u Hrvatskoj, koja bitno determiniše njihova politička prava i ekonomsku budućnost. Napokon u vremenu najveće ekonomske nacionalne recesije patrijarh se ponovo u Božićnoj poslanici isključivo referirao Kosovu i Krajini. Sve navedeno kao šlagvort za pitanja: da li se iko od podunavskih Švaba prijavio za obeštećenje nacionalizovane imovine, da li smo pomislili da im ponudimo onakvu repatrijaciju kakvu tražimo za sebe. Koliko su obe Srbije spremne da zavire ispod sopstvenog tepiha istorijske katarze, da je nakon Drugog svetskog rata izvršena deportacija skoro pola miliona jugoslovenskih Nemaca.

Ali u trenutku kada se već na dva fronta sporimo oko Gavrila Principa i Radoša Bajića, nije ovde o Nemcima reč. Mada je zgodno spomenuti da Branko Bauer u seriji „Salaš u malom ritu“ tek 1976. jednog od njih u neprevaziđenom tumačenju Cice Perovića ideološki oslobađa, prikazavši ga kao pozitivnu ličnost. Reč je zapravo o nama samima, o trećoj generaciji kolonista, definitivno pokleklih i poraženih u neprekinutoj srpskoj tranziciji. Reč je o nepostojanju posla i perspektive, ambijenta i ambicije. I opet citat iz druge serije „Osma ofanziva“, kada upravo pristigli Krajišnici sa Grmeča Đorđe Pura i Adem Čejvan ispravno prosuđuju da im je Tito načinio medveđu uslugu uselivši ih prazne švapske gazdinske kuće u odnosu na Aleksandrov greenfield pristup sa kolonistima iz prvog rata. I kako je bilo onda, tako je danas još gore. U Sivcu, varošici poznatoj po „urbanoj legendi“ najvećeg broja narkomanskih ovisnika per capita, stoje zamandaljene kuće, napušteni arhitektonski biseri porodičnog stanovanja, srednjoevropske etnografije. Mesto sa tri katedrale, dostojno da se kao naš nacionalni kandidat nađe na listi Uneskove zaštićene baštine. Od skoro identične beogradskoj sabornoj crkvi – blistavo i strašno avetinjske nemačke Kalvinističke katedrale, preko Katoličke pa do monumentalne srpske pravoslavne Sv. Nikole iz 1873.

Netom, Crvenka, baš kao i Kula na Velikom bačkom kanalu, baš kao i on, na kliničkoj su samrti. Iako se u njoj nalazi prehrambeni trejdmark naše konditorske industrije, to kao da ne proizvodi nikakav sinergetski efekat na mesto. Sudbina dve takođe monumentalne nemačke crkve u Crvenki, Evengelističko-luteranske i Kalvinističko-reformatorske, porušene 1945. podseća na ono što se danas dešava sa srpskim svetinjama na Kosovu. U Kuli je vreme doslovce stalo. Grad bi mogao da posluži kao vintage dekor hipsterima kojima su 70-e fetiš. Ne rade: Autobuska stanica, bivša robna kuća Beograd i velelepna školska palata preko puta nje, ni stadion Hajduka, niti jedan od dva samopodižuća mosta preko kanala, ni hotel i njegova parkovska bašta, kao ni kompletna industrija. Kada prošetate arhaično još uvek Lenjinovom i još uvek kaldmisanom glavnom gradskom ulicom, stiče se utisak da jedino postoje kancelarije Srpske radikalne, Napredne i Demokratske stranke, jer jedino je tu je vidljiv privid nekog socijalnog života. Kula je očigledno svoj poslednji trzaj imala u 90-im, kada su u gradu istovremeno stolovali „Vojvođanski Karići – Rodići“, Legijin JSO i Kulska banka koju je kupila najveća srednjoevropska i mađarska banka, potom zatvorila sedište i preselila se u Novi Sad.

Kula i Vrbas kao jedinstveni gradovi su po popisu iz 1931. bili skoro izjednačeni sa Novim Sadom. Da, dosadan sam, skoro 25.000 Nemaca činili su dve trećine stanovništva tadašnjeg megapolisa. Ali šta se ekonomski dogodilo sa zapadnom Bačkom, gde je cena poljoprivrednog zemljišta od 10.000 evra za hektar skoro najviša u Evropi. Dakle u njoj, kao na Zapadu, ništa novo, sem novoizgrađene pravoslavne crkve, u tom mom selu Liparu. Naravno u „moravskom stilu na ekstaziju“. Nije neprimetna suptilna subverzija, da niti jedna novoizgrađena SPC u Vojvodini nije jednobrodna sa zvonikom, neoklasicistička ili neobarokna građevina kao što su prečani nekad zidali. Ironija koja odslikava materijalnu bedu jeste da je bista kralja Petra I pokrovitelja prve 1918, a novopodignuta od treće kolonizacije 1991-95. završila na verovatnom tržištu sekundarnih sirovina, u nekomunističkom vremenu izrazitog poštovanja tradicija.

Već dalje Bajša, Telečka, Krvaja i Mali Stapar pejzažno su „Srednja zemlja“ bez živih Hobita, i gde će, da banalno parafraziram, oranice poželeti i Švaba i Srbalja, ali njih biti neće. Sve pobrojane digresije navode na zaključak da nam se istorijski splet okolnosti kao sudbina vratio u vidu socijalnog bumeranga. Postfestum, da ne bih samo lamentirao, učinio bih zaokret kandidujući NE Beograd, NE ni Novi Sad, nego Kulu, Vrbas i Sombor za regiju Evropske prestonicu kulture 2020. Kao Košice što su od bivše kasarne napravile kulturni i IT community hub i okrenule proces migracija mladih Slovaka. I kao tačka preseka mediteranskih narko-klanova francuski Marsej, što se uremio titulom takođe ovogodišnje prestonice kulture, da postane lepši, bolji i prijemčiv za život, možda bi vodotok Velikog bačkog kanala mogao još jednom da odvodi društvenu i ekonomsku močvaru Kule kao metaforičnog repera Vojvodine, čiji se brodolom u mulju očituje.

Autor je producent Kulturnog centra Parobrod i festivala Filmstreet u Beogradu,
direktor projekta Poseta evropskim prestonicama kulture