Svako čuva svoje u sopstvenoj maloj mitologiji

I mada bi, po pravilima novinarstva trebalo da krenemo od najnovije predstave, „What is Europe?“ ispostaviće se, da kao što ovom pitanju prethode mnoga druga, suštinska i lična, na koja, kao društvo i kao pojedinci još nismo odgovorili, tako i u samom intervjuu moramo krenuti najpre od Rodoljubaca, pa se okrenuti pitanjima o tome šta je, primerice, do vraga, ta Evropa?

NBO: Vaša režija „Rodoljubaca“, sudeći po samoj predstavi, reakcijama publike, igranju glumaca, ali i neobično jakim izjavama koje su sami glumci, protagonisti u medijima davali o predstavi, jeste potresna, užasno aktuelna, snažna, bez pauze, puna naboja. Kuda ste to usmerili publiku, kako ste se sami osećali, kada ste završili svoje „čitanje“ Sterije?

ANDRAŠ URBAN: Valjda svaka umetnost, ili pozorišna umetnost sa svojim društvenim temama bavi se nekim suočavanjem, obračunom sa samim sobom. A to nije nebitan momenat. Vi živite u društvu gde ljudi menjaju svoje stavove, identitete, partije na osnovu korisnosti. Biti preletač postao je sasvim prihvaćen status, biti licemer više i nije nešto što se krije, nego je postalo prihvaćena strategija opstanka unutar društva. Menjati ubeđenja kao prljav veš je postao javno legitimno. Pogledajmo samo koja je retorika postala javna. Sada se u prvom planu govore stvari koje, ako smo i znali pre onako kao prikrivene strategije, danas ih uočavate u prvom planu. Javni život je postao bestidan, negativne ideje prihvaćene u salonima. U javnom diskursu. Samo se trudimo naučiti živeti u tom šizofreničnom stanju. Bez obzira na neku pravednost ili istinu. Bez obzira na slobodu. A to je možda najžalosnije. To stradanje ljudske, ako hoćete građanske, individualne slobode… Rodoljupci se bave rodoljubljem i skoro svim aspektima tog licemernog i lažnog ponašanja koji su gurali ljude, narode, zajednice u sopstvenu propast, a najviše one nedužne koji uglavnom i stradaju. Koristoljublje i laž. Laži. Identiteti i političke strategije, manipulacije koji deluju na osnovu pripadnosti na čoveka, koji od građanina čini nacionalno biće niskih strasti, primitivnog koncepta.

NBO: Mnogi kritičari su govorili da je to najpotresnije Sterijino delo i ujedno „drama istine“. Zašto „Rodoljupci“?

ANDRAŠ URBAN: Da režiram „Rodoljupce“ me je pozvao v. d. direktor drame Željko Hubač. Meni je Sterijin komad svakako bio zdrav izazov i u kontekstu onih drama srpske scenske literature što sam dosad postavljao: Sabirni centar, Ožalošćena porodica, Banović Strahinja, Koštana. Uvek je teško izboriti se sa čitanjem onih drama koje su istaknuta dela neke nacionalne baštine, to jest koje su cenjena dela neke nacionalne literature, udžbenika. Možda je najbitnije videti o čemu neki pisac piše, šta on ustvari govori. Uglavnom u tim slučajevima vi se borite sa onim klišeima i predrasudama koji su se vezali za taj komad. Ne sa suštinskom sadržinom istog. Ali to je to isto licemerje kojim se i komad bavi.

NBO: Usudiću se da kažem kako nalazim sličnost između Sterije i reditelja Andraša Urbana u jednoj doslednoj, učtivoj skromnosti. Naime, i mada su vaše predstave ultraangažovane, niste politički agitpropagator, vi ne pozivate ostrašćeno na rušenje nekakvih poredaka, vi, gorko i strpljivo svojoj publici pokazujete istinu, baš onako kako Sterija završava svoj „Predgovor“ Rodoljupcima: „A moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti, kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati (…) a svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan.“ Koliko vam je Sterija blizak u toj nameri i šta je presudilo da ostanete toliko svoji?

ANDRAŠ URBAN: Pozorište jeste kreativni prostor gde se dolazi do određene umetničke istine. I društvene. Dramski tekst nije cilj nego je polazište. Bavite se onim iskustvima koji vas okružuju i pretpostavljam da i pokušavate delovati na isto okruženje na neki način. Valjda ne pravite predstave zato da biste opsovali okolo, bacite ljagu ili ponižavate, vređate nekoga. Govoriti o nekim ljudima, pretpostavljam je govoriti i o sebi. Ne pravim predstave koje se bave na primer ismejavanjem jedne opcije, kupujući tako onu drugu. Ljudski život, čak i u društvenom smislu je valjda jedinstvena celina, a ne razvrstavanje na levo i desno. Hoću da kažem da ne koristite jednu stranu da bi se pokazali na onoj drugoj. Gde god pripadate ili sa koje god pozicije govorite to ne znači da ne treba da se obračunate i sa samim sobom. Valjda se to pojavljuje i kod Sterije. Naravno, svi mi samo hoćemo da se dopadamo. No, ko kako to ostvaruje već je jedna druga priča.

NBO: Kažete da je pitanje koje postavljate u predstavi „What is Europe?“ neka vrsta demitologizovane istorije gastarbajstva ili današnjeg stanja tranzicije, ispričana kroz sudbinu malog čoveka sa Balkana. To je tek jedan aspekt bavljenja Evropom u predstavi. Ukratko, šta sve donosi ova predstava?

ANDRAŠ URBAN: Predstava What is Europe? parafrazira naslov eseja Lasla Vegela „What is Yugoslavia“. Eseji pod zajedničkim imenom „Zapisi iz daljnjih krajeva“ čine taj osnovni literarni sloj predstave. To je priča iz aspekta čoveka koji je izgubio svoju domovinu, koji i dalje stoji iznad neshvaćene priče o Jugoslaviji, pored nesahranjenog leša istog i buncajući, u procesu savladavanja stranog jezika pokušava ga objasniti, raskrinkavajući i nailazeći na celokupan licemerni odnos prema tome. Gastarbajteri se ne razumeju međusobno na autobusu za Berlin, mada su sa istih područja, regiona, no vrlo dobro se slažu u inostranstvu, recimo, na nemačkom jeziku. Čovek je marginalizovan, identitet nemoguće objasniti, život na rubu Evrope, život u barbarikumu. Ta vrsta pripadnosti je nepripadnost. Pored šizofrene situacije da ste deo jednog identiteta koji u geografsko-kulturnom smislu jeste evropska, takođe ste van definicije Evrope kao političke artikulacije. No pod Evropom podrazumevamo EU. Čemu težite, i posmatrate ga iz neke dalje perspektive.

NBO: Koliko je fakat da se postavlja u BIH imalo uticaja na vašu režiju, tačnije sagledavanje Evrope, ili bi paradoks sukoba ideje evropskog i „političkog evropskog“, koji ste pomenuli bio jednako prisutan ma gde u regionu?

ANDRAŠ URBAN: Predstava posmatra našu savremenu situaciju i sam pojam Evrope iz konteksta Jugoslovenskog. Ja nisam jugonostalgičar, bar ne u uobičajenom smislu reči. Nervira me ta licemernost koja se pojavljuje u toj priči nostalgije. Isto tako se ježim i reči nostalgije. U jednom trenutku većina njih se složila sa onom tragičnom sudbinom koja je sledila Jugoslaviji i ljudima u njoj. Svi su otišli svojoj kući sa određenom ulogom u svojoj nacionalnoj ili nacionalističkoj državi. Jedan sloj je ipak izgubio svoju domovinu. A još nije naplatio račun, nije još video krivce koji se stidljivo kaju. Nije došao u položaj da ih otvoreno optuži, da su to oni uradili. Kad se čini da kritikujem jugonostalgiju, ja to radim sa aspekta sopstvenog jugoslovenskog identiteta. Mi se prema evropskom, u kontekstu tranzicije, odnosimo kao prema nekom nužnom zlu. Zakone koje usvajamo se usvoje na način kao da to moramo uraditi zbog Evrope same, a ne zbog nas. Često ste videli kako i političari koji to urade ipak ispod stola podržavaju tome skoro suprotne vrednosti. Znači dok traje priča o tom putu ka Evropi, isto toliko se podržava i motiviše taj antievropski stav. Mi taj put doživljavamo, maltene, kao stvarno putovanje, kao da ćemo se pojedinačno jednog jutra probuditi u Berlinu, kao da putujemo stvarno, a ne da će naša okolina postati ono što se zove Evropom. Pričamo o raspadu Evrope, kao da ne možemo zamisliti da neće do toga doći, nego da će se možda artikulisati na drugi način. Što, opet, uopšte ne mora da znači i pozitivne sadržinu toga kako će se artikulisati. Ipak, skloniji smo kritikovati Evropu nego sebe same, vičemo fašizam etc, no, ne gledamo u oči onih dešavanja oko nas.

NBO: Rekli ste: „Ma koliko bilo degradirano, pozorište je i dalje umetnost koja teži istini“. Čime je i zašto pozorište degradirano? Dolazi li degradacija samo spolja ili i iznutra?

ANDRAŠ URBAN: Pozorište u nas ima problem sa svih strana. Naravno vi to nalazite i u samom ophođenju države i društvenih institucija uopšte, počev od finansiranja preko postavljenih zahteva nadalje. Kad vam se određuje pojam kultura u smislu čuvanje tradicije jasno vam je šta se dešava. U umetničkom smislu mi smo ucenjeni da se bavimo nekim teatrom kvazistanislavskog poluobrazovanih ljudi koji to koriste kao izgovor za loše pozorište, lošu glumu, režiju, da se to predstavlja kao dobro, istinito, brišući onaj teatar koji jednostavno ne mogu da shvate jer nisu uspeli ni kao posmatrači da savladaju neke osnovne momente moderne i savremene umetnosti. Oni će se na kraju pozivati na to da je to ono što narod želi. Konzervativno desni koncept teatra se zasniva na tome da vi kao publika prisustvujete scenskom događaju ne zbog razloga da vas se to tiče, ne zbog razloga da budete iskreni, da se suočite sa nekom istinom, nepravdom, nego da se osećate uzvišenim jer ste pripadnik određene nacije.

Koliko puta odete u pozorište i zapitate se čemu je ovo, o čemu je. Pokušavate da nadjete neki razlog predstave, neki motiv za postojanje istog. A ne nadjete.

NBO: Dobili ste brojne i značajne nagrade u Srbiji za svoje predstave, režirali u Beogradu, Sloveniji, Makedoniji, sada u Bosni… Pokazali ste da, i mada dolazite iz malog pozorišta iz Subotice, talenat ili šta drugo, nađe put do velikih scena. Da li je baš ovako kako mi sa strane zaključujemo, i koliko vam je svih prethodnih godina u pozorištu „Deže Kostolanji“ bilo teško finansijski ili na neki drugi način?

ANDRAŠ URBAN: Pozorište „Deže Kostolanji“ je malo subotičko pozorište koji deluje na mađarskom jeziku. U gradu predstavlja neku vrstu umetničkog, ako hoćete eksperimentalnog pozorišta. Otkada postoji bori se i u lokalu sa svojom prihvaćenošću i neprihvaćenošću. Sa lošim finansijskim parametrima, u svakodnevnoj borbi sa administracijom, koja ni u lokalu, kao i na višim nivoima ne pokazuje nikakvo razumevanje prema specifičnim granama društva. Ali to je ta borba s kojom se najviše ustanova mora izboriti da bi opstale, da ne bi utonule.

Voditi manjinsko pozorište ili biti pripadnik neke manjine svakako nosi neke posledice. Čak i ako ne pričamo o problemu identiteta i o problemu artikulacije sebe. Prilično je zeznuto objasniti ko ste uopšte i čime se bavite. Najbolje bi bilo da se bavite folklorom ili potrošenim građanskim dramama na potrošeni način. Kao loša kopija pozorišta glavnih gradova. Prepotentnost većine i malodušnost manjine vas okružuje. Na ono što kažete su osetljivi i u Beogradu i u Pešti. S kojim pravom vi to kažete, kada biste morali da se zadovoljite samo s tim da postojite. Pa bolje vas je prešuteti, sumnjivi ste. Na internacionalnom planu niste reprezentativni predstavnik. Ali to je šta je. Vi se bavite teatrom i dalje.

Nisam siguran u priči o talentu etc. Dugo sam radio u Subotici, često gostovao sa predstavama recimo u Beogradu. Znao ljude koji su voleli moj rad i bavili se tim radom vrlo ozbiljno. No ja sam, ipak, prvi put ove godine režirao u glavnom gradu. Povremeno mi se čini da je za neki mejnstrim ili kvazi mejnstrim ovako bilo prikladno i dobro. Svako čuva svoje u sopstvenoj maloj mitologiji. No nekako nisam patio zbog toga previše, nekako nije mi bio cilj ta vrsta afirmacije, nisam imao frust od toga ni preteranu želju da radim u velikim institucijama, u pozorištu Kostolanji smo ipak ozbiljno mogli raditi.

NBO: „Bavim se teatrom, a ne političkim platformama“ kažete. Gavrilović, jedini antagonista podlim „rodoljupcima“ u predstavi kaže nešto slično, zar ne? „Jedem svoj hleb za svoje novce, govorim samo u svoje ime..“ Pa, ipak, baš on strada od onih koji tuđ hleb jedu za tuđe novce i govore u tuđe ime opšta mesta neporecivih istina. Umetnici, mnogi umetnici danas su rodoljupci, bilo da su puki karijeristi, nacoši, autošovinisti i sve po potrebi vremena. Oni se bave politikom. Vi se bavite političkim teatrom. Mera za meru. Molim, komentar?

ANDRAŠ URBAN: Ako govorite samo u svoje ime, vrlo brzo vam se javljaju oni akteri koji će vam objašnjavati da morate zauzeti stranu. Ubrzo nastaje situacija gde se osećate ugroženim, i priželjkujete neku sigurnost, sigurnost čopora ili krda, nežnu brigu harizmatičnog vođe. I sami dolazite do tog zaključka da bi vam bilo lakše u svakom smislu. I država i društvo vas teraju da pripadate negde, da uđite u hor ovih ili onih. Naročito u bipolarizovanoj politici. Opcija ili opozicija. Desno ili levo. No kod nas ni ne znate gde bi išli na levu stranu. Ja se bavim teatrom. Pravim predstave koje bi trebalo na neki način da dirnu čoveka koji to gleda. Ta angažovanost što toliko često spominjemo je odavno samo floskula. Kod mene političko je samo momenat delovanja u scenskom smislu, provokacija ili pokretač određenih mehanizma u primanju ili prihvatanju predstave kao sklop umetničkih disciplina. Dirljivi momenti, na neki način. Moje predstave nisu angažovane na strani određene političke ideologije određene partije ili stranke. No politički teatar bi skoro mogli tako definisati. Bavljenje društvom ili društvenim problemima jeste bavljenje nama samima. Ništa drugo. Vi možete da opslužite publiku, ili nekakvu pretpostavljenu publiku na uštrb umetničke ili pozorišne vrednosti, pa posle kukati nad sopstvenom prosečnošću i prosečnošću umetnosti i samog društva u kojima se nalazite.