Svežina sa Miljacke

I evo me, pakujem se. Slažem stvari na krevet. Treba mi ovo, i ovo, i ovo, naravno i ovo, bez ovih cipela ne mogu, uz ovu haljinu idu samo ove papuče, i tako slažem gomilu stvari na krevet pored otvorenog kofera koji preplašeno čeka da to brdo završi u njegovoj utrobi preteći da ga uništi. Ali, idem na festival! To je jedinstvena prilika da prošetam moje duge večernje haljine koje po godinu dana čame u ormanu čekajući neku ovakvu priliku da se pokažu.

Idem u Sarajevo! 20. festival po redu. Ja sam bila samo nekoliko puta, ali dovoljno da se radujem svakoj novoj prilici da budem u Sarajevu za vreme festivala. Moja bivša studentkinja Aleksandra Humo i glumica Jelena Stupljanin idu sa mnom. Moj auto je udoban i brz, Aleksandra bira muziku, a Jelena nam priča o Njujorku, o svojim studentima na Actors studio performing art školi. Na granici se slikamo. Selfi za post na Instagramu. Smejemo se. I ne poziramo. Zaista se tako osećamo. Radosno.

15. avgust // petak //

Spavala sam kod Lejle. Jedna od nekoliko mojih omiljenih osoba u Sarajevu. Ona je kostimografkinja i modna dizajnerka. Sama šije odeću koju prodaje. Uvek kada dođem kod nje pretvaram se u devojčicu koja pretura po maminom ormanu i igra se „presvlačenja“. Probam sve što stoji na njenom štenderu. Uživancija.

Selim se u hotel „Evropa“. Moj boravak na festivalu zvanično počinje. Soba je divna, na vrhu hotela i ima pogled. Mmmmmm! Čist serotonin!

Pijem kafu sa Erolom Zubčevićem. On će biti direktor fotografije na mom filmu prvencu. Scenario smo napisali Stevan Filipović i ja. Razgovaramo kako ćemo raditi. Imam tremu, nisam baš sigurna šta treba da kažem i pitam ga, ali kako razgovor odmiče sve sam opuštenija. Dišem duboko sa olakšanjem. Novi optimizam.

Po podne stižu moje „cure“, rediteljka i glumice iz švajcarsko-hrvatsko-bosanskog filma „Cure“. Andrea Štaka, Marija Škaričić, Lucija i Silvija. Kakva radost videti ih ponovo posle skoro godinu dana.

Uveče je svečano otvaranje. Frizura, šminka, visoke potpetice, haljina što ističe kuk i struk. Haha! Zadovoljna! I cure kreću u gužvu na festivalskom koktelu!

U sali Narodnog pozorišta su mnogi dobitnici nagrada na prethodnim festivalima, gotovi svi direktori najznačajnijih filmskih festivala u Evropi. Festival slavi 20 godina postojanja. Svečano i opušteno, crna odela, večernje haljine i omladina u džinsu i patikama. Uvek sam volela tu slobodu publike i učesnika festivala i potpuno odsustvo pritiska da se poštuju konvencije.

16. avgust // subota //

Danas naše „Cure“ otvaraju takmičarski program na festivalu. To znači čitav dan obaveza. Slikanje, pres-konferencija nakon novinarske projekcije, intervju za razne novine i TV stanice. I naravno, ono „najvažnije“, šta obući za premijeru!

Festivalski fotograf je zahtevan, iako se trudi da nas opusti. Malo veći osmeh, sad malo manji, bradu malo više, ne, ne, malo niže. Marija Škaričić i ja se bolje snalazimo, ali naša rediteljka Andrea Štaka sada zna kako se osećamo ispred kamere. Nervozna je kao i dve mlade 14-godišnje glumice Lucija i Silvija. Njima je sve ovo potpuno novo i nepoznato. Sećam se svog prvog puta i koliko sam istovremeno bila i ushićena i prepadnuta ogromnom pažnjom medija, foto-reporterima i novinarima.

Uveče nas dovoze do Narodnog pozorišta. Pada kiša, ali ne smeta. Samo da ne ugazim u neku lokvu vode ili da se ne okliznem i završim mokra pred svim tim kamerama. Jedva čekam da vidim film. Projekcija je odlična. Imamo najbolja mesta u sali. I na kraju sam očarana. Potpuno! Divan film! Mnogo sam srećna što sam radila u tako dobrom filmu. Mislim da mi je to važnije od veličine uloge ili honorara ili nekih drugih stvari. Idemo u provod! Svima nam je laknulo. Možemo da se opustimo.

17. avgust // nedelja //

Iako sam kasno zaspala, idem na bazen pre doručka. Pola kilometra je moja mera. Probudi me i oraspoloži. A dobro je i za liniju.

Posle doručka razgovaram sa poljskom producentkinjom filma koji snimam u Sarajevu u oktobru. Malgorzata Jurczak. Zovemo je kratko po inicijalima M.J. Igram malu ulogu. Mamu glavne junakinje. Nju igra Lana Barić, divna hrvatska glumica koju znam još dok je studirala glumu u Sarajevu. Ekipa je već u Sarajevu, rade pripreme i ovo je bila odlična prilika da se upoznamo.

U 14 časova je projekcija srpskog omnibus filma „Jednaki“. Ja sam glumila u filmu koji je režirao Dejan Karaklajić. Iako se dugo znamo, ovo je bio prvi put da smo radili nešto zajedno. Zajednička tema svih delova filma su dečja prava. Dirljiva tema, šest reditelja, šest priča. Iako imam mnogo profesionalnih zamerki, najviše na sebe, izgleda da se publici dopao. Posle su me zaustavljali na ulici da mi kažu kako im se svidelo.

Uveče idem da gledam „Otok ljubavi“, novi film Jasmile Žbanić. U autu sa mnom je Diter Košlik, direktor Berlinala. Sećamo se našeg prvog susreta u Berlinu na festivalu 2006. Pokazuje mi da oko vrata nosi ešarpu koju smo mu poklonili tada. Lejla je izvezla na njoj „Grbavica“.

Film je divno zabavan. Ermin Bravo i Leon Lučev su maestralni. Divno snimljeno i režirano. Na kraju filma kada se dve glavne glumice poljube u usta čujem iza sebe nekog momka kako zgranuto govori „Fuj! Fuj! Vidi ih! Fuj!“. Ne okrećem se. Bilo je iskreno. Smejem se.

18. avgust // ponedeljak //

Danas uživam. Nemam mnogo obaveza. Gostovanje na radiju. Razgovor za festivalsku televiziju. Na engleskom. Uvek se iznenadim kada uspem da se precizno izrazim na engleskom jeziku, koji inače ne koristim često. Ali, izgleda da se gledanje filmova bez titlova i čitanje knjiga u originalu ipak isplati.

Divan sunčan dan. Espreso u bašti hotela. Sedim sa mojom rediteljkom Andreom. Najveća gužva oko filma je prošla. Pričamo o režiranju filmova. Pitam je da mi da neki savet. Uskoro ću i sama biti u toj ulozi. Pričamo o Vanji, njenom malom sinu koji polazi u školu. Ne mogu da verujem da je već toliko porastao.

Po podne sedim sa Denijalom Hasanovićem. Reditelj filma u kome ću igrati. Rođen u Bosni, sada živi i radi u Poljskoj. Upoznaje me sa glavnom glumicom u filmu. Kolumbijka Andrea. Lepa je. Kažem joj da sam već tri puta bila u Kolumbiji na pozorišnom festivalu. Pričamo o Bogoti. Ogroman, uzbudljiv grad prepun kontrasta. Ljubazni ljudi i atmosfera latentne opasnosti. Vojnici sa oružjem ispred važnih zgrada. Najzanimljivija osoba je ipak bila Miki Fani. Legendarna direktorka festivala. Uspevala je da uz pomoć svoje magične privlačnosti obezbedi novac za jedan od najvećih festivala na svetu. Kada je umrla pre par godina, sve se promenilo. Istoriju ipak čine pojedinci.

19. avgust // utorak //

Ceo dan sam u krevetu. Previše ljudi, obaveza, slikanja. Pitanja na koja sam do sada u životu bezbroj puta odgovarala, uvek se trudeći, kao i na sceni, da se ne ponavljam i ne budem banalna. I umorna sam, fizički i mentalno. Moram da se malo izolujem i napunim baterije. Gledam TV i jedem kesice kikirikija iz mini-bara. Uveče me čeka još jedna premijera. Film Ise Ćosja „Tri prozora i vešanje“. Igram malu ulogu, pojavljujem se na početku. Novinarka koja piše o silovanoj ženi. Njen članak pokreće priču koju film prati. I sve je u redu, ali film je sa Kosova i moje pojavljivanje i saradnja sa filmadžijama sa Kosova privlači veću pažnju nego što uloga zaslužuje. Ne volim to, ali to se ne može izbeći. Moji su razlozi umetnički i ljudski. Ne želim da, zato što to neko tumači potpuno drugačije, odustanem od svog prava i slobode da biram šta ću i sa kim ću raditi.

Film je divan, prati se bez daha. Glumci odlični. Volim takvu glumačku igru kada je sve puno iznutra, nabijeno emocijama a spolja zatvoreno i nepristupačno. Tako tipično balkanski. Spolja smo jaki a iznutra urlamo od tuge i bola.

20. avgust // sreda //

Nisam sinoć dugo ostala. Iako svake večeri ima negde neki party, ipak biram odlazak u hotel. Danas su došli Snežana Penev, producentkinja, i Darko Lungulov, reditelj filma „Spomenik Majklu Džeksonu“. Radujem se što ću videti film.

Idem u moj omiljeni kafić „Delikatesna radnja“, koji sam, kada je otvoren, nazvala Izlog i tako je i ostalo. Zovemo ga Izlog. Pijem kafu, pričamo o filmovima, viđenim i onima koje tek treba videti. Lejla, Ermin, Alban, Maja. Uglavnom se slažemo, ali ne u svemu. Smejemo se, malo tračamo, pa opet malo ozbiljno i tako u krug.

Uveče idemo u Meeting Point. Gledamo meksički film „Gueros“, u prevodu Bledoliki tj. oni koji su bele puti. Jedemo kokice i pijemo kolu. Prava bioskopska atmosfera. Film o mladim ljudima u Meksiko Sitiju. Crno-beli. Neobično sniman i režiran. Ozbiljan, dugih kadrova snimanih iz ruke, gotovo dokumentarno, a onda neobični kadrovi koji igranjem sa različitim fokusima stvaraju prelepe umetničke slike. Posle filma upoznajemo mladog glumca kome je ovo prvi put da gleda svoj film. Nagrađujemo ga aplauzom. Zbilja ga je zaslužio.

Napolju je hladno. Moj svileni šal je slaba zaštita od svežine koja dolazi sa Miljacke, pored koje hodam na putu do hotela. Izbegavam glavnu ulicu prepunu bučnih kafića u kojima se tiskaju, uglavnom mladi ljudi, prelivajući se na ulicu. Stižem do „Evrope“. Iza zatvorenih prozora moje sobe čuje se samo potmuli zvuk grada koji mi ne smeta da utonem u san. Sutra idem kući. Radujem se.