Kako krivica utiče na kvalitet života

Kada pogledam decu, mislim da oni žive život sreće i uživanja i ne osećaju krivicu zbog toga. Dok to isto ne mogu reći za odrasle ljude. Nekako su stegnuti, imaju ograničenja, limite i kako sve to treba da izgleda, a onda zapravo staju na put osećaju zadovoljstva koji dovodi do sreće, što je zapravo paradoks ako se vratimo na to da svi mi tražimo sreću ali je retko ko nadje.

KADA I KAKO NASTAJE KRIVICA

Uživanje i krivica su usko povezani i nastaju u ranom detinjstvu. Krivica nastaje nakon nečega što smo učinili ili bismo hteli učiniti, a zabranjeno je. Kada smo opterećeni unutrašnjm zabranama koje svesno ili nesvesno kršimo, više smo nesrećni i osećaj uživanja nestaje, a krivica preovladava.

Psihoanalitičari kažu da se osećaj krivice javlja još kod odojčeta, kada majku deli na ''dobru dojku'', koja zadovoljava njegove potrebe i ''lošu dojku'', koja ne zadovoljava potrebe. Odojče još nije svesno da je to jedna ista osoba. Kada dete želi da uništi ''lošu dojku' (besno je jer mu neke potrebe nisu zadovoljene i mrzi ono poslja što mu ne zadovoljava potrebe)', stvara se osećaj krivice. Zapravo, krivicu počne da oseća tek sa razvojem svesti da ista osoba i zadovoljava i frustrira njegove potrebe. Majka je i dobra i loša i frustracija i zadovoljstvo su u jednoj osobi. Tada dete počinje da se oseća krivim zbog agresivnih poriva prema majci. U malo kasnijem dobu, krivica može da se razvije u odnosu između roditelja i dece. U procesu vaspitanja, roditelji uče decu o sistemima vrednosti, načinima ponašanja koji su dobri i koji nisu, kao i šta je to što je dobro da rade, a šta ne. Kada deca nešto ne urade ''kako treba'', roditelji najčešće govore:

''eto, jel sam ti rekla da to ne radiš''

''to nije lepo''

''to ne smeš.''

U početku vaspitanja, uglavnom su to zabrane poput ''ne smeš da udariš seku'', a kasnije kada dostignu stepen povezivanja radnje i osećanja, roditelji govore ''to seku boli, kako bi tebi bilo''. Medjutim problem nastaje kada roditelji očekuju od deteta da razume ono čemu još nije doraslo. Tada dete počinje da se oseća kao da nešto sa njim nije u redu, da ne zasluzuje ljubav roditelja jer ne ispunjava njihova očekivanja da razume ono o čemu pričaju. Umesto odgovornosti, misli da nije vredno i stvara se osećaj niže vrednosti i osećaja krivice.

Razvoj i smer krivice zavisi najviše od stava i postupaka osoba sa kojima živimo. Roditelji nas vaspitavaju sa željom da nam razviju odredjene moralne vrednosti, a savremeno doba nas dočeka sa obezvređivanjem istih. Postavlja se pitanje šta su prave vrednosti tradicionalne porodice i zašto ne uspevamo da uspostavimo balans između ''vrednosti tada i sada''.

OSEĆANJE KRIVICE KAO SREDSTVO MANIPULACIJE

Izazivanje osećaja krivice je jedno od najjačih sredstava manipulacije. Najčešeće rečenice koje manipulatori koriste da izazivaju osećaj krivice :

''Toliko činimo za tebe, a vidi kako nam uzvraćaš''

''Ako ne uradiš ono što ja hoću, ostaviću te''

''Da me voliš, uradio bi to za mene''

''Nisi uradio to i to, znači da nisi dobar prijatelj''

Ako roditelji često manipulišu emocijama, preterano optužuju, kažnjavaju ili postidjuju dete, verovatno će se razviti preterani osećaj krivice, potiskivanja i ljutnje, iracionalna osećanja i dete neće ''živeti slobodno''.

KAKO SE KRIVICA MANIFESTUJE U ODRASLOM DOBU?

U periodu od treće do pete godine se razvija Edipov kompleks kod dečaka i Elektrin kompleks kod devojčica. Devojčoce izjavljuju kako će se udati za tatu, a dečaci kako će oženiti mamu. Raste privrženost i vezanost za roditelja suprotnog pola, kao i rivalitet prema roditelju istog pola. Što je ovaj konflikt podlegao bržem suzbijanju, time se razvija strožija savest i veći osećaj krivice. U odraslom dobu se nerazrešenost ovih osećanja može manifestovati kroz krivicu zbog seksualnih nagona, muževnosti odnosno ženstvenosti i kroz razne probleme vezane za seksualnost i odnose . Strogi Super ego sputava zabranjene impulse preteći osećanjem krivice.

Kroz detinstvo i odnos sa roditeljima, formirali smo odredjene stavove, mišljena i načine razmišljanja koji su ''dobri i ispravni''. Dešava se da probamo nešto što je ''zabranjeno'' ili ''ne valja'', a mi se u tome osećamo dobro. Nastaje konflikt. ''Ovo što radim je loše, a ja se osećam dobro, ne smem to da radim iako uživam u tome''. Eto ga osećaj krivice i uživanja. Malo preovladava osećaj krivice, malo osećaj uživanja. Kada preovlada krivica, osećamo se kao da radimo nešto loše jer su nam roditelji usadili da ''to nije dobro''. Pošto smo odrasli ljudi, imamo odgovornost, i imamo prava da sami odredimo da li je to što radimo zaista loše ili nije, nezavisno od toga šta roditelji kažu, i da snosimo posledice te odgovornosti. Sa dužnim poštovanjem prema roditeljima i njihovom željom da za ''nas žele samo najbolje''.

PRE SVEGA, RAZLIKOVATI PRAVU KRIVICU I ''KRIVU'' KRIVICU

Prava krivica je kada smo zaista krivi za nešto i preuzimamo odgovornost za tu krivicu. Na primer dogovorili smo sastanak sa drugaricom u 20 sati, a pojavili smo se pola sata kasnije, a da nemamo realan razlog za to, odgovornost u nama će reći: ''da, kriva sam što sam zakasnila pola sata, izvini, neće se ponoviti''. Zdrava krivica dovodi do menjanja ponašanja osobe, kroz učenje osoba menja ponašanje na bolje.

''Kriva krivica'' je preterana krivica, kada od sebe očekujemo previše i postavljamo sebi previsoke cijeve. Ovakve osobe su u detinjstvu preuzimale krivicu na sebe, da su za sve krive, jer su roditelji davali detetu poruku da je ''pogrešno''. ''Ja sam jači, izdržaću'', preuzima odgovornost, krivicu, postaje dobar. Tako su nas učili. Kasnije postajemo nesigurni, isfrustrirani, ne umemo da kažemo ''ne'', i sve preuzimamo na sebe. Kada roditelji manipulativno pate i izražavaju svoju bol da dete vidi, stvaraju osećaj da je dete krivo za njihovu žalost. Na ovaj način se stvara osoba koja će se u budućnosti u svakom međuljudskom odnosu osećati krivom, neće smeti da izrazi ljutnju i da kaže ''ne''. Potiskivanje krivice se javlja kod dece koja su morala da se bore za ljubav roditelja sa braćom i sestrama. Oni nikada ne priznaju sopstvene greške i uvek je kriv neko drugi. Ako bi neko njih osudio, mogli bi da se osećaju odbačeni, nevoljeni i bezvredni, a to bi bila katastrofa za njih.

Postoji krivica koja je stvarna i ona je povezana sa nanošenjem stvarne boli drugima. Međutim, većina osećaja krivice je iracionalna i samo nas sputava u osećaju sopstvenog uživanja koji dovodi do sreće. Odnosi nam sreću, a donosi nepotrebnu bol.

NEKOLIKO STVARI KOJE VAM MOGU POMOĆI DA SE OSLOBODITE OSEĆAJA KRIVICE:

-Pokušajte da sagledate šta je to što u vama budi osećaj krivice

-Kada nešto radite, činite to iz ljubavi, zato što tako želite, a ne da biste se oslobodili krivice

-Dajte sebi šansu da izaberete šta želite. Poštujte tuđ izbor

-Ne trudite se da uradite sve ''kako treba'', ''idealno''. I vi ste ljudi, imate pravo na grešku, na svoj izbor.

-Izrazite krivicu, prihvatite je. Prihvatanje je prvi korak u rešavanju bilo čega.

-Pričajte šta vam smeta, i šta je to za šta vam je teško da kažete ''ne''.

-Kažite ''ne'', i zastanite da osetite šta vam je to donelo, koji osećaj? Pitajte suprotnu stranu kako se oseća? Da li može da prihvati da trenutno nećete uraditi to što traži, da li je u redu da to odgodite za sat vremena, sutra? Da li to remeti njegove planove? Da li može da to uradi sam? Kažite da trenutno nešto drugo želite da uradite. I da je uredu da imate svoje obaveze i planove i da time ne želite da povredite druge, niti da oni povređuju vas. Sigurno će vas razumeti i možete uz dogovor postići obostrano zadovoljstvo, uz malo truda.

Američki psiholog Edvard Halover smatra da ćutanje o postupcima koji su kod nas izazvali osećaj krivice izaziva negativna osećanja i samoosuđivanje. Ako zadržavate u sebi nešto što vas čini nezadovoljnim, niste u mogućnosti da nastavite dalje. Kroz razgovor sa psihologom, psihoterapeutom ili drugim stručnim licem ćete shvatiti da ono što vam je delovalo kao veliki problem, ustvari i nije toliko strašno koliko ste to doživljavali. Time što govorite o nečemu što ste uradili, prihvatate činjenicu da niste savršeni.

''Da bi uživali u životu preispitajte vlastiti osećaj krivice''

Kao odrasli ljudi imamo pravo na svoje mišljenje, stavove. Ako osećate krivicu što se vaši stavovi razlikuju od stavova kojima su vas učili vaši roditelji, niste krivi zbog toga. Imate pravo da sami formirate sopstvene stavove iako su suprotni stavovima vaših roditelja. Ako se vodimo rečenicom da roditelji žele najbolje za svoju decu, oni neće biti ljuti kada vide da ste vi zadovoljni i srećni. A osnova svakog života jeste sreća i radost i imate pravo na nju. Imate pravo da osećate ljubav, zadovoljstvo a da istovremeno ne osećate krivicu zbog toga. Životni putevi su različiti, svako ima pravo na svoj, na svoje misljenje ,stav, na svoj izbor partnera, opredeljenje vere, odabira posla.. Pravo da li želi da živi po ''svojim pravilima'' i oseća se zadovoljno ili po tudjim pravilima i ispunjava tuđa očekivanja, živi tuđi život. Kako ste usvojili stavove kojima su vas učili vaši roditelji, a zbog kojih sada osećate krivicu i ne živite ispunjeno, tako isto možete usvojiti nove, vama odgovarajuće stavove koji će vas učiniti zadovoljnim i srećnim, i ispuniti vaša pluća životom. Jer sve se uči, sve se može naučiti iznova, samo ako to želite. Dugo mi je trebalo da shvatim bit rečenice ''ceo život učimo'', ali zaista je tako, svakim danom možemo naučiti nešto novo, promeniti nešto staro i osetiti zadovoljstvo u svakom novom danu.

Aleksandra Janković, diplomirani psiholog

OLI psihološki savetnik