Kako učiniti podnošljivom dugotrajnu bolest voljene osobe?

Iako su život i smrt dijametralne suprotnosti, između strahova od istih možemo lako napraviti paralelu. Zamislite osobu koja se plaši života, retko se upušta u avanture, nikad ne isprobava neke nove stvari ili to radi retko, nijedan problem ne posmatra kao izazov već kao ekstremnu teškoću, nije naročito uspešna ni u jednoj oblasti života, sa prijateljima se viđa „jer treba“, a često iz istog razloga gaji partnerske odnose, ne može da definiše koje je to stvari čine naročito zadovoljnom, ne seća se kad je poslednji put bila istinski srećna, i možda najvažnije – ne pokušava da izmeni ništa od toga. Za osobu koja ovako živi možemo, zapravo, reći da ona životari, da ne živi život punim plućima. U tim slučajevima, ona samo proživljava svoj život, i daleko od toga da je njime zadovoljna. Kao sasvim logičan zaključak nameće se da se ona vrlo verovatno boji i smrti, jer „ništa ne ostavlja iza sebe“, „nema šta da ponese na onaj svet“, „nema šta zanimljivo da prepriča iz svog života“, i sl.

Ni u jednom trenutku vašeg života nije kasno da nešto kod sebe izmenite. Da li ćete to uspeti sami, ili uz nečiju pomoć, manje je važno. Ono što je presudno jeste vaša ljubav prema životu i volja da nešto postignete. A to je najbitniji preduslov „prevencije“ straha od smrti.

Ipak, nekada nam se u životu dešavaju manje ili više neočekivane stvari. Jedna takva, a vrlo bolna, jeste teška/hronična bolest nama bliske osobe. Ona najčešće zahteva korenitu promenu dotadašnjeg načina života, što mnogima ne ide lako od ruke (imajući u vidu da je psiha čoveka uglavnom prilično lenja).

Iako ne osporavam važnost finansija u današnjem svetu, niti agencija za životno i zdravstveno osiguranje, u ovom tekstu nećemo govoriti o tome. Ipak, svakako proverite šta je osiguranjem pokriveno, ili za šta biste mogli dobiti neki oblik pomoći od države. Dodatni novac neće biti na odmet, a to je samo praktični deo pripreme i početak dugog i teškog putovanja.

Različita istraživanja su se bavila pitanjima: Ko pruža najveću podršku obolelom, na koji način, i sl. Predstaviću neke od rezultata, ali ću svakako dati i neke smernice za razmišljanje i konstruktivno ponašanje.

Smatra se da kvalitetan partnerski odnos može smanjiti količinu stresa izazvanu različitim neprijatnim dešavanjima. Ukoliko je osoba svesna da će od partnera imati punu i adekvatnu praktičnu i emocionalnu podršku, njena snaga u borbi protiv negativnih misli i emocija biće znatno veća. I drugi članovi šire porodice (posebno akcentujući odraslu decu), kao i bliski prijatelji, mogu pružiti neophodnu pomoć i podršku.

Načini pružanje podrške dragoj osobi

Dva su glavna načina pružanja pomoći i podrške. Jedan se naravno odvija na emocionalnom planu, kroz razumevanje, prihvatanje i razgovor. Ovaj način podrazumeva kontrolisanu empatiju. Verujem da je „kontrolisanu“ ovde neophodna reč, iz (jednog) veoma važnog razloga. Ako vas neka emocija preplavljuje (a ukoliko ste u konstantnom odnosu i kontaktu sa obolelom osobom – to će najverovatnije biti sažaljenje), preporučuje se da se povučete i osamite, kako biste dali vremena sebi da obradite tu/te emocije. Sažaljenje je prirodna i često prisutna emocija u različitim situacijama. Ipak, njen intenzitet je ono što određuje da li je ona poželjna i „zdrava“ u datoj situaciji. Slično se dešava i sa ljutnjom, osećajem nemoći, osećanjem nepravednosti života, nezadovoljstvom, i dr. Imajte sve vreme u vidu da, ukoliko vi niste „zdravi“, nećete biti kompetentni da pomognete dragoj osobi.

Osim empatije, važno je primenjivati aktivno slušanje. Ono podrazumeva pokušaj da se razume tačno ono što je osoba htela da kaže, pri tome ne prekidati je, i ne dovršavati rečenice (nevezano sa time da li bolest utiče na brzinu i artikulaciju govora osobe) već sačekati da pokuša da prenese svoje misli i osećanja putem razgovora. Slobodno postavljajte dodatna pitanja ako vam se nešto učini nerazumljivim. Tako stavljate do znanja da vam je značajna, a to je nešto što svakome prija (naročito u takvim situacijama). Takođe, time pokazujete voljenoj osobi da i dalje poštujete njene želje, razmišljanja, stavove i potrebe.

Važno je da uradimo sve što je do nas da sprečimo nastanak „sekundarne bolesti“. U teškim slučajevima mislimo da su tuga, ljutnja, depresija (i slična stanja) kao posledice neminovne. Ipak, nisu. Ako pronađemo pravilan način na koji treba da se postavimo prema značajnoj oboleloj osobi, i pri tome „ne dozvolimo“ njenu socijalnu izolaciju (koja često nije neophodna), verovatno je da do sekundarnih teškoća neće doći. I teško bolesnima je potrebno društvo, pozitivne priče iz različitih aspekata tuđih života, održavanje dugoročnih prijateljstava (a zašto ne i stvaranje novih?) i dr.

Važno je da i vi budete upućeni u faze i tok bolesti, efekte različitih terapija i eventualne ishode. Ukoliko obolela osoba to želi, razgovarajte o tome, radite na obostranom prihvatanju novonastale situacije. Često se kod naknadno obolelih (što ne obuhvata rođene sa nekom zdravstvenom manom) javlja otpor u prihvatanju i adaptaciji. To nije lako zaobići, ali i nema potrebe za tim. Ako je osoba željna da održava kontakt sa vama, i nekom drugom njoj značajnom osobom, spontano će se nametnuti priča o tome. Oslušnite o čemu bi najviše volela da razgovara, nadovezujte teme, postavljajte pitanja i pokušajte održati odnos kakav je bio pre. Osećajte se slobodno da govorite o važnim zajedničkim situacijama, kao i o ličnim sadašnjim postignućima i zadovoljstvima. U odnosu se to oseća kao da „svet nije stao“ i da se „život nastavlja“, što je (pretpostavljate) važan doživljaj prilikom lečenja.

Kvalitet ispred kvaniteta vremena provedenog sa značajnom osobom.

Emocionalna i fizička bliskost su ključni elementi odnosa. Dozvolite i njoj i sebi da izražavate kako pozitivne tako i negativne emocije, i ne zaboravite da je ona i dalje živa osoba, i da su joj pohvale i priznanja neophodne koliko i drugima. Nema potrebe da se stidite vaših teskoba povodom njene bolesti, slobodno to izrazite. Pa, i rasplačite se, ako tako osećate. I vi imate prava da budete tužni i ranjivi. To vama dragu osobu neće naterati da se oseća krivom, već da razume da vam je veoma stalo do nje i do vašeg odnosa.

Zapamtite, kvalitet zajedničkog vremena je uvek značajniji od kvantiteta.

Ako postoji mogućnost za to, pokušajte ispuniti neku želju obolelog. Da li je to neko kraće putovanje, ili odlazak u pozorište, nije važno. To ne mora biti iznenađenje, dogovor je sasvim u redu.

Takođe, pomozite joj da nađe vremena za ispoljavanje kreativnosti i uživanje. To će uticati na njeno samopouzdanje, i poboljšanje raspoloženja. Ako ima potrebu, neka ona učini nešto dobro za nekog drugog, to će svakako povećati njeno trenutno zadovoljstvo.

Praktična pomoć

Drugi oblik pružanja pomoći i podrške vezan je za praktični deo života, i odnosi se na pružanje informacija i preuzimanje dela aktivnosti i obaveza na sebe. Kada do jedne osobe dođe nekoliko desetina ili čak stotina različitih informacija o sadržaju koji je za nju veoma važan (o bolesti, uzrocima, toku, načinu lečenja, alternativama, ishodima), neminovno se javlja nepoverenje u sistem, koji od nje često zahteva da donese najbolju odluku za sebe. Osećaj nemoći, ljutnje, zbunjenost i beznadežnost, mogu preplaviti obolelog. Zato je podrška u smislu davanja proverenih informacija, povezivanja sa nekim ko je izvor pravih informacija i zaštita obolelog od neproverenih saveta veoma bitna.

Kada razumemo u kojoj sferi funkcionisanja nama draga osoba ima najviše novonastalih teškoća, možemo da ponudimo određenu praktičnu pomoć. Poželjno je da se dogovorimo sa njom na koji način ćemo obavljati neku aktivnost umesto nje, kako bi se ona osećala manje loše zbog našeg angažovanja. Situacija u kojoj mi sve činimo umesto nje, nju može staviti u poziciju vašeg dužnika. Zato je važno prepustiti njoj (uz konsultaciju sa stručnjakom – lekarom) da proceni šta ipak može da uradi sama. Ako ponudi nešto za uzvrat, pristanite – njoj će to dati na vrednosti.

Privremeno ili trajno napuštanje određenih aktivnosti u odnosu prema deci, kući, poslu, doživljava se kao napuštanje važnih uloga koje je osoba imala. Zbog toga, prihvatanje praktične pomoći nije tako jednostavno kao što često izgleda. Ponekad pokušavamo i da ubedimo obolelog da je to za nas sitnica, što nije preporučljivo, jer ta „sitnica“ predstavlja njenu očiglednu nemoć. Ne treba insistirati na pružanju ovog vida pomoći, ali ni odmah odustajati, već pronaći drugačiji način ili bolju situaciju za ponovni predlog. Pri tome imajte u vidu da je veoma važno da ne umanjujemo njene realne kapacitete, i time je stavimo u poziciju potpuno zavisne osobe! Pokušajte je tretirati kao „ravnopravnu“ umesto kao „bolesnu“ osobu (koliko god postoji mogućnost za to).

Bez obzira što nismo profesionalci, moramo se držati osnovnog pravila, a to je da ne nanesemo štetu ni sebi ni drugome u želji da pomognemo. Tipični primeri grešakasu:

• obećavanje nečega što nismo sigurni da zaista možemo da ispunimo

• obećanja da će „sigurno biti bolje“– mi to ne možemo znati, a onda nije fer ni obećavati, jer se kao posledica mogu javiti nepoverenje i ljutnja (takođe vaše neispunjeno obećanje može se doživeti kao uvreda, jer ste manipulisali rečima)

• davanje neproverenih informacija i saveta vezanih za tretman

• pružanje pomoći u razmerama i intenzitetu koji ugrožava naše zdravlje i lične obaveze

• emocionalne reakcije pomagača koje mogu da opterete obolelu osobu(stvaranje snažnih a nepotrebnih emocionalnih uzbuđenja).

Istraživanja u tom kontekstu

Pri čitanju literature korišćene kao pomoć u pisanju ovog teksta, naišla sam na vrlo zanimljiva stanovišta o značaju psihičkih kapaciteta u lečenju raka. Volela bih da to podelim sa vama, te da zajedno primetimo šta bi moglo da se generalizuje i na druge vrste bolesti sa kojima se ljudski svet susreće.

Veliki akcenat u lečenju raka stavlja se na ljubav prema životu, volju i želju, ali i konkretnu odluku osobe da se (uspešno) leči. Naš imuni sistem je veoma opterećen dugoročno potisnutim emocijama, poput tuge, ljutnje, doživljaja životne bezuspešnosti, i često pominjanog stresa. Kada se konflikti između potreba, želja i mogućnosti često odvijaju, razvijaju hronične oblike frustracija i u nekom momentu naši uobičajeni mehanizmi odbrane (projekcije, racionalizacije i sl.) popuštaju. To je često momenat kada se organizam fizički razboljeva. Istraživanja su pokazala da od raka najčešće obole (i da su u najvećem riziku od istog) depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od doživljavanja i iskazivanja snažnih emocija, siromašne mašte i fantazija, i suviše pasivni. Pustite dragu osobu da bude ljuta, da viče ako tako oseća, da ispolji bogatstvo emocija iz sebe, jer to dovodi do olakšanja i lakšeg i bržeg prihvatanja situacije.

Za različite grupe ili vrste bolesti, psiholozi/psihijatri i drugi stručnjaci formirali su grupe podrške. To je jedan od načina da se oslobode ideje da „sve moraju/mogu sami“, ali i da se povežu sa drugima u sličnoj situaciji, razmene iskustva i dileme. Grupa je snažno podržavajuće i stimulišuće sredstvo podrške na putu ka izlečenju ili postizanju najboljeg kvaliteta života.

Koliko god kritikovali Internet i medije, danas imamo prostora da se virtuelno družimo i komuniciramo. Čak iako je većim delom vremena osoba fiksirana za krevet, ili je preporučeno mirovanje, moguće je održavanje odnosa i stvaranje novih kontakata.

Istina je da život često nije fer, prema svima nama na različite načine. Ipak, izbor nije veliki, ako smo odlučili da živimo, treba da se borimo kroz stalna prilagođavanja i prihvatanje novih uloga.

Nikolić Sandra,

diplomirani defektolog i O.L.I. psihoterapeut u edukaciji.

https://lekariduse.wordpress.com/ .