Romantične veze i borba za moć

Sposobnost za uzajamnost u partnerskim vezama, uprošćeno, odnosi se na poslovicu „čini drugom što je tebi drago da ti se čini“. Logično bi bilo da pomislimo da ljudi koji se vole, i hoće i žele da se prema partneru ponašaju na ovaj način. Ipak, mnoge veze izgledaju kao da se ljudi, u stvari, zaista i ne vole.

Onda, u praksi, čujem opise odnosa u kojima se partneri bore za moć. Teme su pitanja poput onih – ko ovde donosi odluke, ko je glavni, ko mora da trpi iz straha od ostavljanja, ko se stalno ljuti i kinji, u kojoj tački se uloge preokreću, pa ovaj potčinjeni ipak postaje glavni i do kada prevlast traje, ko laže, ko vara, ko ponižava, ko će kome da „doaka“, ko ćuti i kažnjava, ko se duri i tako dalje. Nadalje se čuju pitanja o tome šta li drugi misle o njihovom odnosu, pitanja ponižavanja i superiornosti. Sve to vodi, često glavnoj, temi u kojoj se ljudi pitaju ko će koga prevariti ili ostaviti. Jako je bitno ko je raskinuo, jer taj ko je izašao iz veze, očuvanog je samopoštovanja. Ovaj drugi je jadan i mali, ostavljen i omalovažen. Kad ovako pojednostavimo česte partnerske teme, izgleda kao da tu ima malo brige za drugog (osim u negativnoj formi straha od ostavljanja, kontrole i poniženja) i mnogo zainteresovanosti za svoju ušuškanost, imidž i samopoštovanje. Izgleda kao da se poslovica okrenula u suprotnost, te je umetnost u tome da radimo drugom ono što ne želimo da on nama radi, kako bismo ga slomili, a time vezali za sebe. U takvim vezama, međutim, često kada partner bude slomljen, više nije ni interesantan materijal za zabavljanje, romantičan i seksualni odnos, brak.

Zašto se ljudi često vrte u ovom krugu?

Postoji nekoliko tipova odnosa vezanih za različite organizacije ličnosti koje nisu sposobni za uzajamnost, već za razne manipulativne postupke u vezama koji teže održanju samopoštovanja, moći, kontroli, izbegavanju napuštanja i osujećenja.

Bebeće veze

Osobe fiksirane za prvi tip odnosa pokretaće u vezama aktivnosti koje su „lepljive“, kačiće se za partnera i očekivati od njega da im, kao što je to nekad u ranom razvoju radila mama, ispunjava želje, da oko njih titra, da one budu bebe u odnosu. U pojedinim situacijama, okrenuće svoju zavisnost u suprotnost, pa će partnera pokušati da učine zavisnim od sebe, tako što će mu udovoljavati i njega činiti zavisnom bebom. U oba slučaja, fiksacija za ovaj tip odnosa izaziva osećaj zavisnosti, nepodnošenje odvojenosti i potrebu da se bude jedno s partnerom. Uzajamnost nije moguća, logično, jer bebe nisu sposobne za uzajamnost. U ovakvim odnosima ljubav je zamenjena manipulacijama oko toga kako da se što lakše bude beba ili kako partera što duže držati u bebećem položaju – tako je, veruju osobe, lakše jer se smanjuje rizik od ostavljanja, a povećava zavisnost. Zavisnost se u ovim odnosima, koja je sasvim suprotna uzajamnosti, doživjava kao dokaz ljubavi. Ako bez mene ne možeš – to mora da znači da me mnogo voliš. Na terapiji su osobe s ovim problemima sklone da pričaju o tome da prava ljubav znači biti jedno s voljenom osobom, a odvajanja i različitosti doživljavaju kao pretnju vezi. Hteli bi oni da ima više slobode u tim vezama, ali ovako je sigurnije.

„Uzimala – davala“ veze

U drugom tipu odnosa partneri će se mnogo baviti pitanjima uzimanja i davanja. Osobi fiksiranoj u ovom periodu razvoja, veoma je teško da daje svoje psihološke sadržaje pa, logično, i ljubav, pažnju, brigu za drugog. Takva osoba traženje često doživljava kao grubo otimanje ili kao nametanje tuđe volje, dok daje onda kada je već nešto dobila – da se oduži. Ovakvi partnerski odnosi uključuju dosta trampe i rezon koji se svodi na „svakom prema zasluzi“. Osoba je fokusirana na sebe, a ne na uzajamnost, na to šta će i koliko i kada dati partneru, da li je on to zaslužio, da li će biti kontrolisana ako da, a ne bude joj vraćeno istom merom ili će biti činom davanja pokorena, zarobljena i pretvorena u poslušnog partnera – koji će onda biti i ostavljen, a time jadan i ponižen. U takvim vezama partneri ne veruju u dobronamernost svog izabranika, pa ni ne mogu da se vode idejom da drugom čine ono što bi želeli da se njima čini. Partner je viđen kao nezajažljiv, kao neko ko će samo sve više tražiti, a ništa od sebe neće dati. To stvara jak animozitet prema pružanju ljubavi i dovodi do škrtarenja u emocijama. Međutim, osim što je teško dati – jer je davanje doživljeno kao otimanje, teško je i primiti. Pa i kada se javi autentična dobronamernost osobe da partneru nesebično učini nešto, ovaj koji je fiksiran u stadijumu borbe za moć i kontrolu ne veruje u to i očekuje da je u pitanju samo trik kojim će kasnije biti zadužen, kontrolisan i primoran da opet daje više.

Pitanja kontrole i moći dominiraju u ovim odnosima. Nepoverenje u ljubav i dobronamernost partnera su izraženi, te uzajamnost nije ni na pomolu. I u ovim vezama je manipulacija veoma zastupljena kao odbrana od poniženosti, porobljenosti i nametanja tuđe volje. Svađe su takođe vrlo česte, a tiču se iste teme – ko je kome šta dao, šta ima da se vrati, šta mora da se poštuje, oko čega „mora“ da se bude zahvalan – ko će biti glavni, a ko podređen, ko „rinta“, ko stalno odlaže i zabušava. Osobe s ovim problemima se na terapiji žale na takav odnos, one žele da ga prevaziđu, ali ne mogu jer ne veruju u dobar ishod. Često kažu hoću samo da se slažemo, zašto se vređamo oko takvih gluposti, ali po pravilu je partner kriv za gluposti, te se njemu ne može verovati. Ako popuste, biće kontrolisani, nemoćni, poniženi. Ako se ovaj problem okrene u suprotnost, onda će osoba težiti da manipulativno daje ono što ona odredi da je u redu da dâ i time će kontrolisati drugu osobu. To najčešće izgleda tako što jedan partner drugom daje nešto što mu ovaj nije tražio i time sebe predstavlja kao brižnog i dobrog, a onda traži nešto što želi za sebe, pa pošto je već „zadužio“ partnera, ovaj se oseća kao da mora da dâ ili će osećati krivicu – ispašće loš.

„Može biti samo jedan“ veze

U trećem tipu odnosa, partnerske veze često uključuju pitanja moći vezana za rivala, te su svađe i neslaganja, kao i neprijatne emocije uglavnom vezane za posesivnost i ljubomoru. Ponovo se nalazimo kod borbe za moć, ali ovde je sada u pitanju samopoštovanje vezano za muškost ili ženskost, za sujetu i povredu slike o sebi kao o fatalnoj ženi ili pravom muškarcu. I u ovim vezama je prisutna jaka potreba za kontrolisanjem partnera, često kontrolisanjem njegovog kretanja i druženja s drugima, kao i pitanja borbe za samopoštovanje i sliku o sebi kao o seksualno privlačnom biću, najčešće kao o najprivlačnijem biću na svetu, boljem i poželjnijem od svih drugih. U takvim odnosima česta su poređenja, sujeta, želja za obezvređivanjem stvarnih ili umišljenih rivala, nametanje sebe i svoje ženskosti ili muškosti. Ostavljanje i u ovim situacijama dovodi do osećaja poniženosti jer gađa direktno u sliku o sebi kao o osobi vrednoj ljubavi i pažnje, privlačnoj, nezamenljivoj – kao o jedinoj vrednoj. Javljaju se ideje da ako nas partner ostavi, to direktno znači da nismo privlačni. Zbog svega toga, pojedini ljudi fiksirani za ovaj stadijum ulažu nadljudske napore da se dopadnu drugima, da budu impresivni muškarci ili, s druge strane, ako ovaj problem okrenu u suprotnost – da pokažu vanredne napore da trpe u odnosima, jer trpljenje vezuju za moć izdržljivosti i svoju vrstu manipulativnog „alata“ a vezi. Jasno je da ni u ovakvim vezama nema uzajamnosti. Kao i u prehodnim situacijama, osobe govore da je žele, ali ne veruju da je moguća, ne veruju u dobronamernost partnera, niti veruju da kada bi oni popustili, to bi dovelo do izbalansiranog odnosa, već pre do prevlasti partnera i osujećenja njihove ličnosti. U ovakvim vezama je borba za moć često i nasilna i teži da podredi partnera, što je polarni opozit uzajamnom odnosu.

Kako biramo partnere?

Svi pravimo izbore prema nekim uzorima. Većina bar potajno sanja o ostvarenju nekih davnih ideala. Međutim, mnogi ljudi se pitaju iz kojih razloga stalno prave slične izbore, zašto ih privlače osobe određenih karakternih crta, a ne neke druge, zašto su njihovi ideali baš takvi kakvi jesu. Iako postoji mnogo razloga za izbore koje pravimo, jedan deo njih odnosi se na potragu za onim što smo imali kao deca, o čemu smo kao deca sanjali, te što nas je u ranom periodu frustriralo i osujetilo. Frojd je istakao da nema čoveka na kog ne utiču njegova nesvesna iskustva iz detinjstva pri tom izboru. On je opisao dva tipa izabiranja, od kojih je jedan nazvao narcističkim – odnosno izborom prema sličnosti, a drugi anaklitičkim (oslanjajućim), odnosno izborom partnera na kojeg bismo mogli da se oslonimo, izborom prema različitosti.

Prethodno su opisani tipovi odnosa koje stvaraju ljudi koji su nedovoljno, u psihološkom smislu, sazreli. Ako se u bilo kojem od tri navedena tipa odnosa javi izbor partnera prema sličnosti, to znači da će ljudi na početku uživati u tome što dele iste ideale, ali će, ako veza postane ozbiljnija, uskoro doći do mučnih trenutaka, svađa ili nezadovoljstva povodom toga ko će biti „zreo“ u odnosu, a ko će moći da ostane isti, da se ne menja. Nesvesne težnje i karakterni sklopovi ljudi zaglavljenih u ranijim stadijumima razvoja, vuku ih da se ne promene. Manipulacije u vezama bi išle u smeru naizmeničnih prebacivanja lopte na temu – „hajde ti nešto preduzmi“ – ili odrasti i ne budi beba ili, u drugom slučaju, prekini da škrtariš na emocijama, lenčariš, „popuješ“, meriš svaku sitnicu i gotovo ništa od sebe ne daješ ili, u narednoj varijanti, ostavi se takmčenja, sujete, posesivnosti i centriranosti na svoju „bitnost“, hvalisanja…

Ne bi bilo mnogo bolje ni kada bi partneri izabrali nekog na koga bi mogli da se oslone. To oslanjanje bi shvatili bukvalno kao oslanjanje na roditelja i veza bi bila nejednaka, a ne uzajamna, te bi oba partnera morala manipulisati – što neizbežno dovodi do nezadovoljstva. Ovaj na koga se oslanja bi preuzeo odgovornost nauštrb ovog koji se oslanja. Bilo bi mu teško jer nema jednakog partnera koji bi mu pružao podršku, a opet bi se osećao zavisnim od njega, dok bi partneru koji se oslanja bilo teško jer se ne razvija – zavideo bi ovom koji nešto radi, čak bi ga i mrzeo ali, ako je zarobljen u nekom od prethodno opisanih stadijuma dečjeg razvoja, ne bi imao kapaciteta da se i sam pokrene. S druge strane, najverovatnije ne bi ni imao podršku partnera, jer bi ovaj na koga je pala sva inicijativa bio ljut i osećao se eksploatisano.

Šta nam je potrebno za zrelije odnose?

U sva tri tipa odnosa dominiraju nepoverenje, nedovoljno samopoštovanje i borba. Da bi uzajamnost bila moguća, te da ne bi bilo potrebe da se borimo za prevlast i dominaciju u vezi, neophodni su nam bazično poverenje u dobronamernost drugih, optimizam, samopoštovanje i samopouzdanje, kao i dovoljna integrisanost da znamo da nam drugi nije potreban – da možemo sami, da možemo i s drugima, već smo u vezi baš s tim partnerom iz slobodnog izbora – jer to želimo. Kada je to slučaj, onda energija utrošena za dominaciju i moć, za manipulaciju, može da se troši na uživanje, uzajamnost, podršku, zajedništvo, planove, razgovore, dogovore, konstruktivne konflikte i sve ono što čini zdrav odnos. Sloboda i poverenje su neophodni preduslovi za zdravu vezanost, granice i nezavisnost neophodni su za bliskost, a briga za drugog, saosećajnost i težnje za zajedničkim razvitkom, neophodni su za uzajamnost.

Renata Senić,

Diplomirani psiholog – master,

Psihoterapeut

0642474075

www.psihoterapijsketeme.rs