Postoji u narodu pojam „bele laži“. To je stanje kad čovek drugoga obmane da bi ga spasao, da bi mu pomogao da opstane u najtežim trenucima. Najpoznatiji lažov takve vrste je Jakov. On širi lažne vesti da bi logoraši preživeli gladni, žedni i bez nade. Da budem iskren, ma koliko se bavio istinom, pre sam za istinitu laž, nego za lažnu istinu.
Takođe, u narodu, postoji i pojam „belog maga“. To su lekari, travari, ranari koji raznim bajanjima i čudesnim dejstvima leče ljude. Ni to nije loše. Ali pojavljuje se i pojam „bele paranoje“ koji još nije zadobio dovoljan diskurs jer je veoma teško govoriti o dobroti, a ne izazvati snažnu apologiju zla.
On spada u one fenomene kad čovek vidi sve dobro u drugome. On, u stvari, vidi sebe i vodi dijalog sa samim sobom ne prepoznajući negativnu energiju kod drugog. On svoje zahteve, unutrašnje, o boljem svetu plasira u prvog do sebe. Tako ostvaruje naspramnost idealizujući čovekov identitet. Zar ne kaže Emerson – takav sam, kako vidim. Čovek „bele paranoje“ ne poseduje kriterijum niti kritički pristup drugome, već sebi. On ne razlučuje tuđe prevare niti zle namere prikrivene u lepim rečima i lošim delima, već iznova – kao novorođenče – pruža grešnom čoveku šansu da bude bolji.
Čovek je nepredvidivo biće i najčešće demantuje „belu paranoju“, ismejava je i iskorištava ne znajući da tako i samog sebe unižava. Jer, bitisati pored čoveka pozitivnih vizija, znači ne biti izgubljen. Danas, ako hoćeš da uspeš, moraš prvog do sebe da poniziš. U „bele paranoike“ ubrajam one ludake, čudake, klošare i marginalce koji ne prepoznaju rat i mržnju u ovoj stvarnosti, već unapred opraštaju.
Moja prijateljica Eva kaže: pomagati, znači oslobađati se. Kad čovek ostari najvažnije je imati nekog da mu služimo. Zato jer je to znak optimizma i elana da nas još nije posetila bolest i nemoć. „Bela paranoja“ od obične paranoje ne razlikuje se ni u čemu, sem u hromatici. Opredeljenje da pripadamo agonu za plemenitiju sliku sveta, čini nas podložnim za izmanipulisanost, ali i samoobnovljivost kakvu je posedovao Hauzer Kaspar. Ili Boško Drljić koji je pre trideset godina objavio rat celom svetu i krenuo da se sam, kao plemeniti ratnik, obračuna sa nemanima Apokalipse.
Dobrota je jača od zla, ali od egocentrizma nije. Dobro može bez zla, zlo ne može bez dobra. Ali, činiti premnogo dobrih dela, znači izazivati svoju suprotnost koja nas nagoni da činimo još više dobrih dela. Bog podržava, čovek izneverava. Često me pitaju: pa, zar ništa nisi naučio od života. Jesam, kažem, ali ne mogu da sprovedem, jer pripadam onima koji uče o neprestanoj nevinosti.
„Bela paranoja“ postaje artikl dosade kad drugima nudimo, a oni nisu ni iskali. Kad im opraštamo, a njima ni na kraj pameti nije da prestanu sa proizvodnjom bola drugima. Teorija o drugostima mora poznavati svoj limit, jer premnogo ljubaznosti guši drugog. Ne treba sebe nametati drugima, jer dajemo više nego što im treba. A tako postajemo zatočenici altruizma.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
