Bio je unikat

Drugog septembarskog dana 2007. preselio se na ahiret Safet Isović, nenadmašni interpretator bosanske sevdalinke, nesumnjivo jedan od najblistavijih glasova koje su ovi naši balkanski prostori ikada imali.
Kao mlad dvadesetogodišnjak 1956. je uspešno položio audiciju za solistu tadašnjeg Radio Sarajeva. Članovi komisije prilikom pomenute audicije su odmah uočili nesvakidašnju muzikalnost, gotovo apsolutni sluh i neverovatne vokalne mogućnosti.
Iste godine je snimio čuvenu pesmu „Sjetuje me majka“ samoukog ali neobično muzički obdarenog pekara iz Kiseljaka Joze Penave koji će za Safeta napisati mnogo lepih pesama od kojih će mnoge po svojoj umetničkoj vrednosti postati antologijske.
S poznatom pesmom „Omer beže na kuli sjeđaše“ uz pratnju slavnog narodnog orkestra Radio Sarajeva, u matici „muzičkog grotla“ razgoropađenog instrumentaliste na harmonici Jovice Petkovića, uz sve prepreke virtuoznih pasaža i neponovljivih improvizacija ovog sjajnog umetnika, suvereno se probija zadivljujuće moćan glas Safeta Isovića s neverovatnim izdržavanjem tona, besprekornom intonacijom,fantastičnim vođenjem fraze, dikcijom visoke retoričke kulture, melizmima (ukrasima ili trilerima) metrički udešenim do frapantne preciznosti.
Nisu u pravu oni koji kažu da je Safet suviše glasno pevao.
Njegova priča kroz pesmu – bila je prava drama, imaginarni scenski prizor a time i neizbežni pathos… Ovo osećanje nas obuzima dok slušamo „Baladu o Moricima“, povesno i literarno osvedočenu tragičnu sudbinu sarajevskih janičara, Hadži-Mehmed i Ibrahim-age koji su pogubljeni 1757.
Koliko je tanane dinamike unosio u svojim interpretacijama, posebno je uočljivo u „poravnim pjesmama“ kao što su „Ja prošetah Hanom“ ili „Ni bajrami nisu više kao što su nekad bili“ itd.
Ima ih odista mnogo.
Safet Isović je po mnogo čemu bio unikatan. Njegovo poluvekovno putovanje kroz pesmu sevdalinku je vodilo gotovo molitveno ka plahovitim rekama i poljima od behara, hitrim atima srebrom okovanim i prekrivenim zelenom dolamom. U akšame rane se prikradao devojkama uz pendžere i u večernjoj tišini osluškivao muziku saza u pozne jacije. Tumačeći haremska bekrijanja Aziz Abdulaha vraćao nas u hedonistička vremena begovske caršije. Strašno je voleo Esmu majkinu i bio opčaran zanosnom Hankom. Ostao je biserni tonski zapis o mahalskim jaranima i gizdavim konama, seher Sarajevu i zemlji Bosni.
Safet na sceni nije samo pevao, svagda je to bila istinska umetnička ispovest – uzdah i krik, zanos i tajna ašikovanja, pohvala sevdahu kao načinu života, iskonska volja da estetici egzistencijalno uzvišenog pridoda još poneko novo poglavlje. Na takav način to niko nije umeo ni pre ni posle Safeta.