Crkva pred zemaljskim zakonom

Slučaj vladike zvorničko-tuzlanskog Vasilija (Kačavende), najilustrativniji je primer tog žvakasto rastegljivog „morala“ među sveštenicima. Ukratko, vladika je u poplavi rijalitija svih vrsta i formata, strmoglavo i ne znajući uleteo u jedan. „Uhvaćen je okom kamere” u nedoličnom položaju sa nekim mladićem. Dobro. Ljubljenje muškarca sa muškarcem sa aspekta civilnih zakona nije krivično delo, jer je reč o seksualnom opredeljenju ,što je lična stvar svakog pojedinca, i za to se ne može ni suditi niti krivično goniti.

Uprkos tome, pojedini mediji, pretežno tabloidni, to su brutalno razvlačili, što bi rekao jedan stariji kolega novinar – „kao ciganče slinavac”. S kakvim ciljem – jasno je – diskreditovati Crkvu i ukazati na njeno licemerje da osuđuje druge, a da sama nije u stanju da se izbori sa problemom homoseksualizma u svojim redovima. Dovoljno je setiti se oktobra 2010. i gorljivih izjava vladika o Paradi ponosa. Iz toga su ekstremni nacionalisti izvukli zaključak da je dozvoljeno nekažnjeno prebijati i mlatiti svakog ko bi potencijalno mogao biti homoseksualac ili bar podržavalac ideja na slobodu izbora partnera. Upravo to se i desilo, pa je naredne dve godine Parada ponosa otkazivana u poslednjem trenutku. Huliganima je blagoslov Crkve došao kao dobar alibi za rušenje grada, ali i za obračun sa policijom – da im vrate, verovatno to što je država Srbija izgubila Kosovo. Zato je na poslednjoj Paradi bilo mnogo razbijenih glava, povređenih policajaca, mnogo uhapšenih huligana… A crkva je nakon toga mudro ćutala.

Da li je posao medija da se bave tuđim seksualnim opredeljenjem? Ne bih rekao. Sve dok se to ne dotakne jedne daleko ozbiljnije oblasti – prava maloletnika, jer se ne zna da li je vladika bio sa maloletnikom ili ne. Ako je momak sa snimka maloletan, vladika bi mogao biti u debelom problemu. Čak i da se utvrdi da je bio, a to je ozbiljno krivično delo, sudiće mu, ako ima dokaza, sud u Bosni i Hercegovini, jer je potencijalno krivično delo izvršeno na njenoj teritoriji, a ne sud u Srbiji, samo zbog pisanja ili želje medija. Ako pak nije, mediji će imati problem, pošto će onda vladika imati svako pravo da traži visoku novčanu odštetu za okaljan ugled i „duševnu bol“.

Vladika Vasilije je sad rešio da tuži medije. Verovatno zbog neovlašćenog snimanja, objavljivanja privatnih video i audio zapisa ili naprosto zbog neistina o njemu… U jednom je vladika zvorničko-tuzlanski sigurno u pravu – njegovo seksualno opredeljenje njegova je privatna stvar. Kako će navodni homoseksualizam da reši sa svojom braćom u Hristu – videli smo. Sinod SPC je par dana nakon objavljivanja snimaka u medijima usvojio ostavku vladike Kačavende, koju je on podneo još u novembru 2012, o čemu je Danas tada prvi i pisao, ali ga nije raščinio ili „ne daj bože” javno osudio. Slučaj je otišao duboko u fioku, a vladika bi mogao biti raspoređen u neki manastir da kojim slučajem ne bi bio blizu pravosudnim organima Federacije BiH. Za svaki slučaj, nikad se ne zna. Odatle i ukazivanje na licemerje Crkve, tako i vladike kojeg godinama optužuju da se odao raskoši i hedonizmu u velelepnom Vladičanskom dvoru u Bijeljini, što baš i ne priliči jednom „duhovnom pastiru“ koji propoveda Hristovu reč. Za srpsku crkvu homoseksualizam je bolest, pa je tako i Parada ponosa „skup bolesnika“, rečju jednog episkopa – Sodoma i Gomora. Da li će ova afera sa vladikom Kačavendom, koji je sa aspekta crkvenih pravila diskvalifikovao sam sebe, nešto promeniti u odnosu SPC prema gej zajednici u Srbiji? Teško. Nisu se oni dali ni na teže i veće skandale od ovog. A za Crkvu je slučaj „grešnog“ vladike manje-više rešen.

Ono što je strašnije od ovoga jeste to što srpska crkva godinama nema hrabrosti, a ni ljudske savesti da se oslobodi teškog balasta pedofilskih skandala svojih duhovnika – episkopa Pahomija, bivšeg igumana Ilariona, ratnohuškačkih izjava vladike Filareta i slikanja sa mitraljezima ili na tenkovima, slučaja Peranović i premlaćivanja do smrti štićenika doma za lečenje zavisnosti Crna reka… Crkva ima svoja vekovna pravila i slepo ih se drži, ali malo kome je jasno zašto joj se u ćutanju i zataškavanju, blago rečeno, brojnih svinjarija, pridružio i celokupni državni aparat – od policije, tužilaca, pa do sudija. Krivičnih postupaka koje bi pokrenula policija i tužilaštvo za seksualno uznemiravanje dece od sveštenika nema, nego je sve ostavljeno privatnim tužiocima, uglavnom savesnim sveštenicima, koje bi Crkva ekspresno izbacivala zbog stavljanja na stranu žrtve (!) i otkrivanja skandala. A onda bi tek nastao pakao, jer tužioci i, policija nisu imali dovoljno hrabrosti i da izvinite – izvesnog dela tela, da se bave tim predmetima.

Čak i kada bi dospeli na sud, nijedan slučaj ne bi bio priveden kraju, odnosno namerno je dovođen do zastarevanja. Verovatno preventivno, da Crkva ne bi izašla na „loš glas” ili neće da se bave slučajevima koje ni Crkva neće da reši. Sudije koje su to radile svojevremeno su razrešene, ali su „revolucionarnom” odlukom Ustavnog suda vraćene na posao, a da se nikada nije postavilo pitanje njihove odgovornosti za nesavestan rad. Oni i danas sude. Poruka koju država šalje u ovim slučajevima više je nego jasna – krivična odgovornost za „nosioce” mantija ne postoji. Za njih civilni, državni sud ne postoji. A taj stav najbolje podupire i odnos države prema crkvi u poslednjih 12 godina od pada režima Slobodana Miloševića. Crkvi su vraćena imanja i zgrade, koje su posle Drugog svetskog rata komunisti oduzeli, sveštenici su dobili državne penzije, ali SPC i dalje ne daje toj istoj državi ništa. Kao nevladina organizacija dobija višemilionsku državnu pomoć za NVO iz budžetske linije 481, ne plaća porez, neće da plaća struju, kao njihov religijski kolega muftija Zukorlić, kome „vera ne dozvoljava” da plati struju. Ali mu dozvoljava da je troši. Uvedena je veronauka, a državni vrh ide kod patrijarha po blagoslov i konsultacije oko najvažnijih državnih pitanja… Zapravo, reč je o jednom perverznom odnosu države i crkve. Blago rečeno sado-mazo odnosu. Crkva skoro svakodnevno udara šamare državi, a državni zvaničnici uživaju u tome da te udarce primaju. Ipak, kada bi neki državni organ pokušao nešto da istraži u vezi sa SPC, nailazio bi na zid ćutanja i seriju zabrana. Jer oni su iznad države, odnosno, oni su država za sebe. Institucije sistema su samo tu da budu u službi crkve. Zemaljski zakoni za njih ne važe.

Ono što ti državni službenici koji su pristali na te uslove ne shvataju jeste da na taj način samo čine lošu uslugu Crkvi, a podrivaju i ono malo poverenja stanovnika Srbije u državne institucije. Ipak, i pored svega toga, istraživanja neumoljivo pokazuju da građani Srbije najviše veruju crkvi i policiji, a da su najveći problemi koji ugrožavaju njihovu bezbednost narkomanija, trgovina drogom i korupcija. Na listi nema homoseksualizma, mada su sve analize pokazale da smo jako homofobično društvo. Zanimljivu ocenu je pre izvesnog vremena, kada je iz kuće Velikog brata izbačen gej aktivista Boban Stojanović, dao jedan kolega koji je rekao da je upravo Stojanović učešćem u ovom rijalitiju uradio više za gej zajednicu nego sve nevladine organizacije zajedno. Razumljivo je i zašto. Pokazao je da su i homoseksualci ljudi. Isto kao što su to i sveštena lica. Ma koliko to mnogi ne razumeju.