Heroj beznađa i apsurda

Rođen je 7. novembra 1913. u Mondovi, danas Dréan, u Alžiru, a poginuo u saobraćajnoj nesreći 4. januara 1960, u blizini mesta Vilbleven u Francuskoj. Kami se početkom januara pripremao za povratak u Pariz iz Lurmarena na jugu Francuske. Već je imao rezervisanu povratnu kartu za voz, ali su ga prijatelji Žanin i Mišel Galimar, njegov izdavač, nagovorili da zajedno sa njima putuje u ekskluzivnom sportskom automobilu marke Facel Vega. Kod sela Vilbleven auto je na potpuno pravom putu, očito izgubivši kontrolu, stao dramatično da vijuga i frontalno udario u stablo platana. Kami je od žestine brutalnog udara na licu mesta izdahnuo, a vozač Mišel Galimar samo nekoliko dana docnije. Užasan besmisao tog udesa značio je tragični kraj kao ogledalo apsurda koji će imati poslednju reč.

Teškom i siromašnom detinjstvu bez oca rođenog u Alzasu, koji je pao već 1914. u Prvom svetskom ratu, sa autističnom majkom španske krvi koja je bila analfabet, slediće naporne godine bolovanja od tuberkuloze pluća. Veliku maturu i studije filozofije okončao je na novoosnovanom univerzitetu u Alžiru. Kami je svoj profesionalni put otpočeo kao publicist. Publicističkim uspesima slediće literarni. Kao esejist, kritičar i urednik lista Combat/Borba, koji je u Parizu 1940. pokrenuo, Kami postaje prominentna ličnost u francuskom pokretu otpora. Pariz njegovog vremena bio je metropola svetske književnosti. Svi su živeli u njemu – Žan-Pol Sartr (Jean-Paul Sartre), Simon de Bovoar (Simone de Bouvoire), Semjuel Beket (Samuel Beckett), Andre Žid (André Gide), Andre Breton (André Breton).

Kami se može smatrati ateističkim humanistom, ali ne i racionalistom, levičarskim pacifistom, ali ne i komunistom (iako je u mladosti dve godine bio član te partije). Njegovi izvori su bili Niče i Gramši, ne Marks i Engels. On je ubrajan u egzistencijaliste, iako se tome protivio. Njegova bogata životna opitnost i filozofska vizija sveta našle su svoj umetnički oblik i konceptualni izraz u nizu njegovih romana, drama i eseja: Stranac (1942), Kuga (1947) i Pad (1956), Nesporazum (1944), Kaligula (1944) i Opsadno stanje (1948), Mit o Sizifu, Pobunjeni čovek (1951). U Kamijevoj filozofiji čovek je razapet između raznih protivrečnosti. Dve određujuće determinante su apsurd i revolt. Čoveka odlikuje želja za opštim i racionalnim saznanjem sveta i nemoć razuma da stekne uvid u apsolut i smisao sveta i postojanja. Čovek je naglašeno usamljen, otuđen i konačan: on egzistira u okvirima koji su mu nametnuti, odnosno koji su mu životne okolnosti odredile, te otuda i osećanje postojanog ponavljanja. Njega odlikuje i snažno osećanje izgubljenosti, jer se život ne može jasno sagledati, niti biće u tom svetu može biti ispravno shvaćeno. Zbog toga dominira osećanje da je čovek stranac u svetu, otuda praznina i mučnina. To proizilazi iz nemogućnosti da biće sasvim oslobodi nametnutih mu pravila, da se otrgne od banalnosti i neizvesnosti trajanja koje ga prate i besmislenosti koja ga sustiže i pritiska. Apsurdnost je uslovljena i svešću o smrti, o neminovnosti smrti koja se doživljava kao kraj svega i kao jedina izvesnost, što stvara misao o uzaludnosti svih naših nastojanja i besmislu ljudskog trajanja.

Svet je bezosećajan i indiferentan prema pojedincu i njegovoj sudbini. Nezadovoljstvo sobom i svetom oko sebe jeste izvor apsurda. Kami odbacuje očajanje zbog apsurdnosti ljudskog trajanja, apsurdnosti sveta, i poziva na revolt i pobunu. Do toga se pak dolazi saznanjem o vlastitoj situaciji i svešću o sopstvenoj sudbini. Revolt je usmeren protiv postojećeg stanja, protiv smrti. Ne treba priželjkivati smrt zbog teških okolnosti i tragičnosti, već uprkos svemu, trajati i što svesnije i duže živeti.

U ovom kontekstu rado bismo obratili pažnju na dve izvanredne knjige o Kamiju – potpisuju ih Martin Mejer i Ajris Radič (Martin Meyer: Albert Camus: Die Freiheit leben, Hanser Verlag, Minhen 2013; Iris Radisch: Camus: Das Ideal der Einfachheit. Eine Biographie, Rohwolt, Hamburg 2013). Za svoj epski, dramski, filozofski i publicistički opus, Kami je 1957. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Njegov Mit o Sizifu odgovor je na Sartrovu filozofiju. Konflikt dvojice mislilaca počivao je na kompleksnom prepletu ideja književnosti, filozofije i politike. Sartr je Kamija, koga je nazivao „alžirskim uličarem“, smatrao inkompetentnim u pitanjima filozofije. Kami će razviti mediteranski mit o suncu. Azurno nebo Alžira za njega je još u siromašnom detinjstvu bilo uteha. Sartr je u polemikama sa ironijom tvrdio da se Kami u svom očajanju drži mediteranskog sunca da se ne bi spotakao o stene apsurda. Kamijevo mišljenje kruži oko jedne fundamentalne protivrečnosti. Tu protivrečnost autor označava kao sučeljenje radikalne stranosti sveta i potrebe ljudi za poverenjem i jasnošću. „Žudnja za jedinstvom i apsolutnim je suštinski pokretač ljudske drame“. Sučeljenost iracionalnog i želje za jasnošću Kami označava apsurdom. Apsurdno nije protivrečnost sama, već uvid u saznanje da je protivrečnost nerešiva. Što čovek sve više teži jasnosti, znanju, sreći, utoliko mu se svet više zatvara u iracionalnost. Ta antinomija je tragična i nepojamna.

Apsurd je negacija svakog saznanja. Otuda je apsurdna logika za Kamija „metoda analize, ali ne i metoda saznanja“. Prototip apsurdnog čoveka položen je u Kamijevoj interpretaciji mita o Sizifu. Čovek je aktivan i stremi pokretu unapred. Otelovljenje tog apsurdnog čoveka je mitološka figura Sizifa. Ali protivrečnost se ne ukida kroz „permanentnu pobunu“. Pobuna je potrebna, no ipak ne vodi cilju. Svoju filozofiju apsurda Kami je umetnički predstavio u Strancu, a objasnio u eseju Mit o Sizifu. U ovom eseju u fokusu razmišljanja je Sizif, junak grčke mitologije. Bogovi su, prema legendi, osudili starogrčkog kralja Sizifa na teške muke: da bez prestanka kotrlja kamen uz brdo, koji bi se – kad bi ga Sizif dogurao do vrha – natrag skotrljao u dolinu. Sizif, ne očajavajući, ponovo gura kamen. I tako bez prestanka, ad infinitum, bez smisla i svrhe. Apsurdan posao učinio je njegov život apsurdnim. Može se poverovati da on gaji nadu u izbavljenje. Ne, nada je isključena. Sizif nema nade, ali ono što mu uliva snagu, jeste svest o sebi, o svojoj sudbini i o nepravdi, revolt protiv bogova, revolt protiv vlastite sudbine, revolt protiv besmisla, potreba da se prkosi svemu tome i da se, uprkos svemu, dalje traje i bude u svetu. On je junak koji uči kako treba živeti, biti angažovan, da bi se dospelo do vrha i time pokazala gordost, ali i saznanje o situaciji u kojoj se condition humaine nalazi. Sizif je zbog toga tragičan heroj, ali i sui generis srećan čovek. U tom smislu Kami kaže „Sizifa treba da sebi predstavimo kao srećnog“. Smrt je za Kamija kruna apsurdnosti. Smrt je neizbežan fatum, ali ne i krajnja tačka apsurdnog života. Samoubistvo je suprotnost apsurdnom. Ali apsurdno je od apsurda bežati. Nespojivost čoveka i sveta počiva na egzistencijalističkom skoku. On nije definisan, već ga valja kao dalje tako razumeti. Ne postoji izlaz iz apsurdne situacije, ali se apsurdno može prevazići – prihvatanjem apsurda. Za Kamija je svet radikalno stran i ne može se racionalno spoznati. Ljudi se ostvaruju kroz stremljenje ka prevazilaženju iracionalnog. Pošto teorijska filozofija pred ovim pitanjem dotiče svoje granice, otuda praktična filozofija postavlja pitanje – kako valja da se ljudi prema apsurdnom odnose. Od odgovora na ovo pitanje zavisi konstitucija pojma ljudskosti. Možda bi Kamijeva propozicija nakon užasa Drugog svetskog rata, shodno maksimi homo homini lupus, mogla biti saglasna onoj Senekinoj, po kojoj je homo homini res sacra. Kami je jedared eksplicitno naveo deset reči/pojmova koje fundamentalno određuju njegov poetološki univerzum: svet, bol, zemlja, majka, čovek, pustinja, brak, beda, leto, more.

Kad su Kamijevoj majci telefonom saopštili vest da joj je sin stradao u saobraćajnoj nesreći, odgovorila je samo „to je suviše rano“ i spustila slušalicu, da bi u kecelji izišla na ulicu da spusti kapke prozora. Francuski predsednik Nikola Sarkozi želeo je da ga iz provincijskog groblja u Lurmarenu sa grobovima ukrašenim plastičnim ružama, prenese u Panteon da, rame uz rame sa Volterom, Rusoom, Malroom počiva u sjaju i slavi. Kamijeva deca sa zahvalnošću su odbila taj predlog, našavši da posthumna panteonizacija njihovog oca ne bi bila saobrazna duhu njegovog dela. Na tri Kantova pitanja – Šta mogu da znam?, Šta mogu da činim? i Čemu mogu da se nadam?, Kami bi odgovorio – Šta mogu da znam? – to je apsurdno, jer je saznanje je per se nemoguće; Šta mogu da činim? – da se bunim/revoltiram; Čemu mogu da se nadam? – što dužem životu. Retko koji tekstovi svetske književnosti su se tako prodorno i trajno utisnuli u svest čitalaca kao što je to slučaj sa Kamijevim romanima, dramama, esejima. Njegovo delo je više no ijedno drugo pogađalo nerv vremena i bilo odraz duha epohe i koje će u istoriji ideja ostati upamćeno kao doba francuskog egzistencijalizma, sa Kamijem kao jednim od njegovih najznačajnijih protagonista.