Ljubav, smrt i đavo ili herkulovski poduhvat filologije

Počev od dvadesetih godina prošlog veka Manovi romani, pripovetke i eseji objavljivani su kao Sabrana dela. U emigraciji je nastalo takozvano Štokholmsko izdanje, a 1955. u Istočnom Berlinu objavljeno je Aufbau-izdanje koje je 1960. iznosilo 12 svezaka, da bi 1974. bilo prošireno još za jednu svesku.
Osamdesetih godina prošlog veka u germanistici je jednoglasno formulisana želja za filološki dokumentovanim izdanjem. Time je, u jezgru, bila položena ideja za Große Kommentierte Frankfurter Ausgabe (GKFA) – Veliko frankfurtsko izdanje sa komentarima. Shodno konceptu i planu te edicije, delo pisca treba izložiti preciznoj analizi i osvetliti ga u opštem književnom kontekstu. Osnovni tekstualni korpus prate komentari, svrstani u sledeće kategorije: genetičko osvetljenje motiva, tekstualna prezentacija, izvori, recepcija, kometari detalja i posebnih mesta, kao i paralipomena (beleška na marginama). Za razliku od ostalih delova, komentari koji se odnose na genetički i recepcijski aspekt dela, pisani su esejistički. Svako delo je propraćeno jednom dodatnom sveskom komentara.
Pred nama je Doktor Faustus sa komentarima, delo iz te edicije, a koje je kosmos za sebe – Thomas Mann: Doktor Faustus. Das leben des deutschen Tonsetzers Adrian Leverkühn, erzählt von einem Freunde. Text und Kommentar. 2 Bde. Herausgegeben und textkritisch durchgesehen von Ruprecht Wimmer unter Mitarbeit von Stephan Stachorski (S. Fischer Verlag, Frankfurt 2007). Prvi put objavljeno pre ravno šezdeset godina, 1947, na osnovu materijala o Faustu, geteovskom i predgeteovskom motivu o paklu sa đavolom, kao parabola o ulozi umetnosti u političkoj katastrofi nacionalsocijalizma. Nijedan drugi roman Tomasa Mana nije i nakon više decenija od svog objavljivanja u takvoj meri kontroverzno recipiran, no što je to slučaj sa Doktorom Faustusom. I onda i danas on predstavlja u izvesnom smislu „trn u živom mesu“ o složenom i ponornom odnosu Nemaca prema „svojoj“ muzici.
Manova polazna tačka u građenju romana bio je tematski kompleks – muzika, erotika, patologija, inspiracija – prevazilaženje umetničkog steriliteta kroz intoksikaciju. Tek je docnije ovom kompleksu pridodata Šenbergova metoda dodekafonije koja se u oba aspekta tog procesa artikuliše u Manovoj vizuri kao paradigma: saodnosa dvanaestotonske lestvice sa samim aktom komponovanja kao i, naizgled, ekstreman spoj matematike i osećajnosti. U prvom je Man video analogiju sa sopstvenom tehnikom rada kao compositio datog materijala; u drugom mogućnost da se muzika i dekadencija Nemačke dovedu u vezu jedna sa drugom. Formalnu i sadržinsku strukturu romana Man je ustrojio shodno Šenbergovoj tehnici dvanaestotonske muzike i time postavio strukturni korelat za diskurse o postupcima i njihovim muzičko-filozofskim implikacijama onako kako ih je Teodor Adorno preneo Tomasu Manu. No, pritom, ne bi bilo tačno izjednačiti roman i dodekafoniju. Motivi Malerove kompozicije uneti su u delo Adrijana Leverkina, junaka muzičkog romana Doktor Faustus kao što su i mnoge sugestije Stravinskog, Berga, Šenberga u njega virtuozno utkane. Kroz Leverkinov lik Man je želeo da predstvi panoramu muzičkog razvoja u 20. veku, a ulogu muzičkog savetnika dodelio je Teodoru Adornu koji je dogmatski zastupao novu filozofiju muzike. Tako je Man, gotovo na doslovnim Adornovim preskripcijama, komponovao junake svog romana u maniru dvanaestotonske muzike, uzimajući ih kao simbole totalitarnih tendencija moderne. Montaža je ključni konstrukcioni princip romana. Montaža faustovskog motiva, luteranstva, Nemačke u nacionalsocijalizmu i filozofije nove, dvanaestotonske muzike u Doktoru Faustusu bila je još od objavljivanja romana interpretacioni problem. Man je do duboke starosti sumnjao u svoju umetnost kao nešto psihopatološko. Alegorija o nihilizmu moderne umetnosti u spoju sa prakticirajućim nihilizmom nacionalsocijalizma čini skandalon ovog romana vazda živim. Ovaj roman je, moglo bi se reći, iznikao iz šopenhaurovsko-vagnerovsko-ničeanskog duha i Endzeitstimmung (kraja sveta). Amoralizam umetnika koji je istovremeno i njegova apologija sačinjava osnovnu temu Manovog romana. Ona bi se, u Manovom smislu, mogla označiti i kao „opis puta u varvarstvo“, odnosno sklonost ka demonskom kao deo onoga što će docniji istoričari nazvati „nemačkim posebnim putem“ i nemačkom „posebnom svešću“ koja kulminira u nacionalsocijalizmu i njegovim zločinima. Man je za vreme nastanka romana intenzivno čitao Getea, Hajnea, Hebela, Klajsta i E. T. A. Hofmana, u potrazi za onim što je „nemačko unutrašnje bivstvo“.
Komentar Doktora Faustusa na 1266 stranica pripredili su Rupreht Vimer i Štefan Stahorski. Muzikološki, kulturno-istorijski, medicinski, filozofski i teološki izvori u koje je Man ponirao, osvetljavaju „predtekstove“ iz književnosti, mitologije, politike i omogućuju uvid ne samo u genezu romana, već i u biografske sklopove autora. Dve sveske Velikog frankfurstkog izdanja sa komentarima predstavljaju naučno fundirano i iscrpno komentarisano izdanje sa opsežnim opisima i objašnjenjima nastanka teksta, njihovih izvora kao i njegove recepcije, koje obimom dvostruko nadmašaju osnovni tekst romana. Priređivačima je bilo potrebno celih sedam godina da pripreme ove komentare, dakle dvostruko više no što je Manu bilo potrebno da napiše roman. Onaj ko paralelno čita roman i komentar, može procesualno pratiti montažu ideja i njihovu indukciju u liku protagoniste Leverkina. Ničeova biografija, Robert Šuman i Hugo Volf – dve genijalne, od sifilisa do ludila dovedene figure – slivaju se kroz njega u homogenu celinu. Roman je nastao između 1943. i 1947. kada je i objavljen u izdavačkoj kući Berman-Fišer u egzilu, u Stokholmu. Samo godinu docnije, 1948, roman će biti u drugom izdanju objavljen u Beču, pod istim imenom Stokholmsko izdanje i iste godine kod Zurkampa u Berlinu kao licenc-izdanje. Bečko izdanje se razlikuje od stokholmskog nekolikim skraćenjima koje je autor preduzeo, kao i ispravkama tipografskih pogreški. U akribičnom filološkom fokusu priređivača su vazda bila ta dva izdanja, njihove razlike i njihove sličnosti, verifikacija i sravnjenje dokumentarne podloge i njihove montaže, kao i nepregledni kompleks muzikološkog diskursa kao jednog od strukturalnih stubova romana. No i besmrtni Homer katkad zadrema, te su se, tu i tamo, priređivačima potkradale pogreške, kao recimo tvrđenje da je Musorgski „predstavnik ruskog impresionizma“ (sic !) ili to da Malerovu 8. simfoniju citiraju kao Simfoniju hiljade (što je pridev koji je ondašnji impresario smislio kao cirkuski reklamni trik), ili pak što se subkritički kolportira da je Hitler bio na premijeri Štarusove Salome (koja se u romanu spominje), što nikada nije dokumentarno potvrđeno.