Logika u boji

Opaske o bojama pripadaju istom periodu u poznoj fazi Vitgenštajnovog stvaralaštva kao i Listići. Zapravo, paragrafi sakupljeni u ovoj knjizi napisani su 1951. tokom poslednje godine njegovog života.

Inspiracija za Vitgenštajnova razmatranja o bojama bila je Geteova čuvena Teorija boja, spis na kome je radio čitavih dvadeset godina i koji je smatrao svojim životnim delom. U ovoj knjizi, Gete pokušava da ospori Njutnovu teoriju o bojama. Nije mogao da se pomiri sa naučnim objašnjenjem, koje analizira boje potpuno nezavisno od naših opažaja. Gete optužuje Njutna da se ponaša kao dete koje gleda iza ogledala, očekujući da će tamo pronaći opaženi predmet. U pozadini njegove kritike leži zapravo stari filozofski problem razlikovanja primarnih i sekundarnih kvaliteta. Primarni kvaliteti su objektivna svojstva fizičkog sveta (npr. osobine svetlosnih zrakova, reflektujućih površina…) i oni su uzroci senzacija crvenog, plavog, žutog… dakle, sekundarnih kvaliteta, koji čine deo subjektivnog iskustva onoga ko opaža.

Ono što je u Geteovoj teoriji privuklo Vitgenštajnovu pažnju bilo je zapažanje da postoji čitavo bogatstvo iskaza koji su nužno istiniti, a koji se odnose na unutrašnje relacije i unutrašnja svojstva boja shvaćenih upravo kao senzacije: „Ja se prema pojmovima boja odnosim kao prema pojmovima osećaja.” (Opaske o bojama III 71). Kakva je priroda ove nužne istinitosti iskaza kao što su: „Žuto je svetlije od plavog” ili „Postoji žućkasto crvena, ali ne postoji zelenkasto crvena”? Ovo su problemi koje, kako Vitgenštajn zapaža, Njutnova fizička teorija boja zaista ne može da reši. Šta nam onda preostaje? „Mi nećemo da stvorimo teoriju boja (ni fiziološku ni psihološku) većlogiku pojmova boja.” (OB, III 188) ili „Tu imamo nekakvu matematiku boja” (OB, III 3), a pominje se i geometrija boja.

U ovoj fazi svog stvaralaštva, Vitgenštajn napušta ideju iz Traktata da je logika vezana za strogu formalnu jezičku sintaksu i proširuje logiku na prirodni jezik, pravila njegove upotrebe i ono što naziva jezičkim igrama. Ovim se proširuje i polje nužnih istina, koje je prethodno bilo rezervisano za tautologije. Sada u njih spadaju i iskazi kao što su „žuto je svetlije od plavog”. Iz čega proizilazi nužna istinitost ovakvih iskaza?

Ponovo je na delu jedna od značajnih tema Vitgenštajnove poznije filozofije: sleđenje pravila. Naši pojmovi o bojama i nužno istiniti iskazi su nalik, na primer, na geometrijske figure i teoreme. Pojmove geometrijskih figura obrazujemo tako što sleđenjem pravilnosti dovodimo do krajnosti oblike koje možemo naći u iskustvu – idealizujemo ih. Prvo, opažamo različite nesavršene crteže trougla, a potom, naučimo da obrazujemo geometrijski pojam trougla. Slično je, tvrdi Vitgenštajn, i sa bojama. Ostenzivna definicija je nezaobilazna u sticanju pojmova o bojama. Prepoznavanje pravilnosti i njeno dovođenje do krajnosti pomaže nam da dođemo, na primer, do pojma čiste crvene boje, koju ne možemo naći u iskustvu a pod kojom podrazumevamo crvenu boju koja ne može biti zasićenija. Kao što smo u stanju da učimo matematičke operacije tako što u ponavljanjima zapažamo pravilnosti, tako prepoznajemo i pravilnosti u jezičkoj upotrebi naših pojmova o bojama, tj. njihovu ulogu u jezičkoj igri. Ova igra ima svoja logička pravila, iz kojih proizlaze i unutrašnje relacije među bojama i unutrašnja svojstva boja. Ono što ostaje otvoreni problem je da li su ove „teoreme” o bojama stvar iskustva?

„Rečenice se često upotrebljavaju na granici između logike i iskustva, tako da njihov smisao ide tamo-amo preko te granice, pa su one čas izraz norme ŠpravilaĆ, a čas izraz iskustva.” (OB I 32) Njihova upotreba je dvojaka, možemo ih koristiti da saopštimo iskustvenu istinu, a mogu biti upotrebljene da izraze pravilo koje smo prepoznali u jezičkoj igri. Da bi poentirao logički karakter ovih rečenica, Vitgenštajn kaže: „Dodavanjem belog briše se granica između svetlog i tamnog, svetlosti i senke: da li to bliže određuje pojmove? Verujem da određuje. Ko tako ne bi mislio, ne bi imao suprotno iskustvo, većga mi ne bismo razumeli.” Iz te normativnosti proizlazi njihov nužan, logički karakter, a iz njihovog značenja mogućnost njihove empirijske upotrebe.

Opaske o bojama se mogu čitati kao ogled u kome se vidi eksplanatorna moćpojmovnog aparata poznog Vitgenštajna: jezičke igre, sleđenja pravila, značenja i upotrebe, gramatike… Ono što može da bude zbunjujuće za čitaoca koji nema iskustva sa čitanjem Vitgenštajnovih tekstova, jeste nepreglednost tema i problema, koja je karakteristična za spise iz njegove zaostavštine, a koji su zapravo zbirke njegovih privatnih beleški. Za njih Opaske o bojama mogu da budu zabavne i duhovite zagonetke koje će ih svakako podstaći na razmišljanje, dok za upućene ovaj tekst čini deo velikog mozaika Vitgenštajnove filozofije.