Roman je pre pustolovina pisanja nego pisanje pustolovine

• Šta je za vas poezija?

– Poezija i filozofija odvajkada čuvaju spomen na svoje zajedničko poreklo. Oduvek sam držao do važnosti toga zajedničkog porekla i na tom temelju izvodio odgovor na pitanje šta je (za mene) poezija. Odgovoriti na pitanje šta je to poezija znači uputiti se razotkrivanju onoga prema čemu poezija u svojoj suštini stremi. A to je govor o istini bivstvovanja: gledanje čovekovog smrtnog bića u ono otvoreno sveta života kakav se on u svojoj prisutnosti nama (pre)daje. Ona čuva ono prvobitno našeg gledanja sveta i vuče nas dole ka jednostavnom, trajućem i trajnom. Poezija je za mene uvek bila ontologija: područje otvorenosti na putu ka istini o bivstvovanju.

• Ko danas čita poeziju?

– Uopšteno govoreći, danas je, kao i uvek, čitaju tzv. „lepe duše“ u ironičnom smislu tog izraza, koje, inače, veliku i značajnu poeziju i ne čitaju, potom neko ko kroz biblioteku besciljno luta pa usput pročita neku pesmu, takođe, sami pesnici koji u mladosti pročitaju par značajnih pesnika da bi svoju „avanturu“ čitanja završili čitanjem pesama svojih kolega-pesnika, koje inače, nikad ne uzimaju ozbiljno, smatrajući, po pravilu, da su sami daleko bolji od njih te im drugi kolege-pesnici služe samo kao reperi za samozadovoljstvo. Konačno, u pogledu našeg očekivanja, poeziju čitaju kritičari, koji o poeziji, uglavnom, nemaju pojma, jer misle da je poezija jedan od načina kako se čovek potkusuruje sa životom. Veliki znalci poezije jesu „retke zveri“, dok su kritičari, u svet poezije zalutali ljudi, uglavnom nedovoljno obrazovani i za posao nedovoljno kvalifikovane osobe. Na žalost, takvi ne odustaju da emituju sudove, uskladištavajući u svoj „kritički opus“ s jedne strane prijateljska oduševljenja spram nekog pesnika, ili, s druge, svoju ignoranciju i besnilo.

• Koliko izučavanje teorije književnosti utiče na vas kao pisca i da li je danas neophodno da pisac bude učen?

– Biti učen na način Borhesa, Umberta Eka, Pesoe, Tomasa Mana, Valerija, Remboa, Dantea – red je hronološki i provlači se kroz čitavu istoriju književnosti – jeste nešto što je izuzetno poželjno u pogledu spisateljskog posla. Književna teorija kojom se bavim celog života nije, bar svesno nije, uticala na moj književni rad. Štaviše, uvek sam je shvatao kao deo lepe književnosti, nikako kao oblast sterilne učenosti. O tome sam dosta pisao. Sterilna književna teorija je nonsens koji otelovljuje laž o književnosti. Primer kreativne književne teorije nalazim kod Žaka Deride, Morisa Blanšoa, Žila Deleza, počesto i kod Rolana Barta: kod njih se imaginacija meša sa diskurzivnim govorom o književnosti.

• Da li je ciklično ponavljanje događaja, jedna od tema vašeg romana Niko, nigde, deo postmodernističke poetike i koliko je ona uticala na vaše celokupno stvaralaštvo?

– Bio sam savremenik strukturalizma, jedne književnoteorijske mode, kao i tzv. postmoderne. Ciklično ponavljanje događaja u romanu Niko, nigde deo je jedne strategije koja ukazuje na večno ponavljanje uvek istog, sa uzaludnošću koja iscrpljuje svaku sutrašnjicu. U romanu ne pričam nikakvu priču. Priča je prevaziđeno sredstvo romana koja, na žalost, u ovim našim odveć epskim sredinama i dalje ima svoju prođu. Najveći romani današnjice ne pričaju priču, nego daju atmosferu toga kako svet izgleda, i to na jedan nelinearan način, na način kolaža, diskontinuirano. Priča u romanu je posle Roba Grijea, Bitora, Margaret Diras nevažna. Roman se stvara, kao i pesma, na nivou pisanja, na nivou jezika. Ako roman ne donosi sopstvenu metafiziku unutar jezika, ukoliko nas ne uveri da se povinujemo pravilima koja svaki roman sam za sebe donosi, ukoliko u nama ne probudi glad za njegovom sopstvenom stvarnošću – onda takav roman nema ničega zajedničkog sa suštinom modernog romana. Podsetićemo pri tome da je svojevremeno Rolan Bart rekao da romansijer nije onaj koji piše o nečemu, već onaj koji piše apsolutno. Roman je pre pustolovina pisanja, nego pisanje pustolovine. Ovo drugo bilo je dragoceno da se nauči od Žana Rikardua.

• Da li je danas moguće uraditi nešto novo i originalno?

– Uvek je moguće uraditi nešto novo i originalno. Pre toga treba mnogo znati i onda to isto navodno zaboraviti. Nešto „ušreh“, nešto novo na dijagonali imaginacije i znanja će se pojaviti. Književnost još nije prošla sve oblike prirode. Potreba da sebe dovedemo do apsolutne samospoznaje uvek je obećavajući pokretač mogućeg novog i originalnog. Druga je stvar, dakako, biti uveren da će od svega toga ostati samo pusto ništa. Tu nikakav idealizam ne pomaže. Demonsko sveta besni u svojoj potpunoj bezuzročnosti. Uostalom, kao i svet književne kritike koja besomučno emituje neutemeljene i proizvoljne sudove. A ipak se sve to događa i čini jedan bespogovorni facit. Istorijski čovek je tašt čovek. Novo, poput starog, izgubiće se, vatra ljudske taštine sve će uništiti. Da bi se dobro pisalo mora se biti beskrajno čist i beskrajno dobar čovek. Nešto poput Don Kihota.

• Kako vidite savremenu srpsku književnost?

– Dobra i valjana srpska književnost nije ona koja se u javnosti neposredno vidi. Ona je skrivena kao skriveni Bog. Od vidljivosti je čuvaju mediji, koji ciljano proizvode nevrednosti. Tome, takođe, doprinose strogo vođene strasti prosečnih pisaca, njihove diluvijalne i atavističke ambicije. Ciljano proizvođenje nevrednosti takođe je sastavni deo strategije aktuelnog političkog polja. Veliki pisac u Srbiji je onaj koji je poslušnik jedne stranke. U skladu sa tim on biva nagrađen da može pristupiti javnim medijima, koliko i da oni o njemu imaju dozvolu da govore. Srbijom danas vlada stranačka književnost, državna književnost, par excellence. Vučje ćudi stranačkih književnika i kritičara sklonile su sa svakog videla dobru i valjanu srpsku književnost, koje, dakako, ima. Kao što je na Eriha Koša pao pravedan zaborav, tako će na današnje Basare, Velikiće, Bajce, Ognjenovićke pasti poricanje već sledeće generacije pisaca. Idol „uspelog“ srpskog književnog establišmenta, Danilo Kiš, za koga bi možda vredele reči Emila Siorana – biti jalov sa toliko žara – već ih sam po sebi poriče, i to unapred. Glas Kiša od pre četrdeset godina nije onaj od danas. To govori da je stvarao književnost za „ono“ vreme, ne i za ovo. On se ne obnavlja. Njegove poruke su umrle onda kad se pokazalo da se i posle holokausta piše sasvim dobra književnost i da se, štaviše, mora pisati. Kiš je osamdesetih godina bio jedna posleratna moda koja je dolazila iz Nemačke dok se ista zemlja „prala“ od zločina učinjenih u Drugom svetskom ratu. Tema je Kišu donela slavu, ne stil, i nikako ne njegovo romansijersko umeće. Stoga, njegova prolazeća slava je utešan primer za danas sklonjene i negirane autore. Od Kišovih romana i pripovesti ostala je samo njegova Poetika i njegov traktat Čas anatomije kojim se branio od optužbi za plagijat, dakle ništa od proze.

• Da li je savremena kritika u krizi?

– Ona je uvek u krizi, ali opstaje. To je stoga što u njoj duboko leži privid njene potrebnosti. Jedna iscrpljena iluzija dugo traje. Kome je danas potreban književni kritičar? Kome je potreban taj čovek koji se odmetnuo u fantazme da njegova delatnost vredi truda i koji je, dok se oglašava unutar jedne fantomske delatnosti, cinik vere u svoj poziv? Kritika nije u „krizi“, jer ta reč podrazumeva da će nas jednoga dana susresti nekakva bolja kritika. Ona hoće da podjarmi, ne da potvrdi ono što se i bez nje potvrđuje. Primarni tekst je Bog nad svim drugim potonjim i sekundarnim tekstovima. Unutar pitanja o kritici spada i kako omeđiti proizvoljnost koja joj je imanentna. Rođena iz hira da upravlja neupravljivim, ona nikada neće uspeti da preskoči svoju senku, jer je neupravljivo, književnost dakle – neupravljiva. O već napisanom ne da se ništa smisleno reći, jer je ono što je napisano – napisano. To napisano ostavlja mesta za novo napisano, o čemu opet može da piše samo novo napisano, ali u okviru istog žanra. Poezija treba da govori o poeziji, roman o romanu, pripovest o pripovesti. Dakako, ne u banalnom smislu reči, budući da danas, posle Borhesa, svako zna šta je to intertekstualno prožimanje tekstova.

Poetika bitnog pesništva

Tomašević je objavio četrdesetak naslova – beletrističkih, književnoteorijskih i esejističkih. Prvih pesničkih radova, nastalih između 1970. i 1975. i napisanih u nadrealističkom maniru, odrekao se. Između 1977. i 1988. stvara svoju poetiku bitnog pesništva na temelju Hajdegerove filozofije bitnog mišljenja. Zajedno sa procesom nastanka pesama u okviru poetike bitnog pesništva u godinama između 1983. i 1994. nastajalo je njegovo pesništvo okrenuto razgovoru pesništva sa delima drugih autora, kao i razgovoru pesništva sa delima mislilaca, koju je nazvao pesništvo Biblioteke, odnosno intertekstualno pesništvo, odnosno pesništvo Kulture. Od 1994. nastajala je nova pesnička matrica, tzv. „pesništvo iskustva“, a na temelju autorovog razumevanja da je pesništvo izvesno pokazivanje toga kako stoji stvar sa samim čovekovim svakidašnjim prebivanjem na zemlji. Autor se pored književnog stvaralaštva bavi i književnom teorijom, odnosno naukom o književnosti, teorijom interpretacije i hermeneutikom. Tomašević je član austrijskog i francuskog PEN, francuskog Društva pesnika, Evropske akademije nauka i umetnosti. Od 1998. živi u Insbruku gde na univerzitetu predaje književnu teoriju i nauku o književnosti.