Odlazak Nelsona Mandele

 Za samog Mandelu, izbori i svečana inauguracija imali su značenje ostvarenja polustoletnog političkog sna – demokratske i nerasističke Južne Afrike, sna koji nisu mogle da zatru ni ćelije ni rešetke zatvora na ostrvu Roben.

Samo čovek takvog ugleda i uvažavanja, ne samo među crnačkim stanovništvom već i mnogim belcima, mogao je da pomiri suprotstavljena mišljenja i zemlju poštedi građanskog rata koji se pomaljao iz ruševina aparthejda. Priznao je to, u neku ruku, i vladajući režim kad je odlučio da Mandelu oslobodi iz zatvora. Samo taj perfektni džentlmen i čovek koji ni posle 27 godina robije nije ispoljio ni najmanji trag gorčine i želje za revanšizmom mogao je da zemlju na miran način dovede do zajedničke nerasne budućnosti i nacionalnog pomirenja.

Takve osobine napravile su od Mandele simbol neprolaznih vrednosti u svetu ophrvanim krajnjim cinizmom. U doba prave oseke istinskih državnika i lidera, kad političari trče po mišljenje kod „pablik rilejšns“ stručnjaka ili konsultuju ankete pre nego odluče šta će da misle, u vreme kad su obećanja obično „ludom radovanja“, a makijavelizam proglašen vrlinom, Mandela je podsetio planetu na vrednosti za koje se mislilo da su nepovratno iščezle. Svetačka skromnost i granitna doslednost u shvatanju pojmova časti i lojalnosti izdvojili su ga iz sive mase svakodnevnih političara i napravile od njega univrezalnu „globalnu ikonu“.

Mandelino tamnovanje preraslo je južnoafričke okvire i preobratilo se u ispit savesti čovečanstva, a njegova slava poprimila mitske proporcije. Najpoznatiji politički sužanj burnog XX veka postao je simbol crnačkog otpora represivnom belom režimu i razlog za proteste širom sveta protiv aparthejda. Po njemu su nazivane ulice, škole, univerziteti, pa čak i nuklearne čestice. Dobitnik je mnoštva nagrada i priznanja: nagrade za slobodu „Simon Bolivar“, nagrade „Bruno Krajski“ za odbranu ljudskih prava, kubanske nagrade „Plaja Hiron“, indijske nagrade za međunarodno sporazumevanje „Džavaharlal Nehru“, nagrade španskog Udruženja za ljudska prava, nagrade Komonvelta „Treći svet“. Počasni je građanin Rima, Firence, Aberdina, Glazgova i mnogih drugih. Zajedno s predsednikom De Klerkom, Mandeli je 1993. dodeljena Nobelova nagrada za mir.

„Cenim svoju slobodu veoma mnogo, ali mi je još više stalo do vaše slobode“, napisao je Mandela u odgovoru tadašnjem predsedniku Boti na uslovljenu ponudu oslobođenja. „Mnogo ljudi je poginulo otkad sam otišao u zatvor, mnogi su ispaštali zbog ljubavi prema slobodi. To dugujem njihovim udovicama, njihovoj siročadi, njihovim majkama, njihovim očevima koji su plakali i žalili za njima. Nisam samo ja ispaštao ovih dugih, dugih izgubljenih godina.

„Šta je sloboda koja mi se nudi kad moja organizacija i moj narod čame u zatvoru? Kakva mi se to sloboda nudi kad moram da tražim dozvolu da živim u urbanim oblastima, kakva mi se to sloboda nudi ka dmoji sugrađani ne uživaju građansko poštovanje? Samo slobodan čovek može da pregovara. Zatvorenik ne sklapa ugovore. Ne mogu i neću dati nikakvo obećanje u vreme kad niste slobodni. Vaša i moja sloboda se ne mogu razdvojiti.“

Uprkos nemerljivim patnjama pod režimom aparthejda i ličnim tragedijama, Mandela je imao snage da zaboravi prošlost i demonstrira sposobnost da prašta i da se s neverovatnom dozom žara i entuzijazma za čoveka njegove dobi posveti ostvarivanju sna – nerasne Južne Afrike. Iako više nije nosio titulu mučenika, njegov autoritet, ugled i harizma ostali su neokrnjeni, a njegovo ime je poput magneta privlačilo mase. On sam ostao je miran, sabran državnik koji vanserijskom sposobnošću vizionarstva i anticipacije procenjuje situaciju bez emocija, hladno i racionalno odmerava opcije u kreiranju nove Južne Afrike. Mandela je postao nemerljiva snaga razuma i pomirenja u atmosferi haosa i nasilja. Njegovo političko delovanje nije bilo bez grešaka, ali imajući u vidu okolnosti u kojima je morao da deluje, više je nego genijalno.

Zapitan jednom prilikom koliko se današnji Mandela razlikuje od čoveka koji je otišao u zatvor, odgovorio je kratko: „Izišao sam zreo.“ U zatvoru je shvatio da ogorčenje ne donosi ništa, da ga neće približiti konačnom cilju. Debate s kolegama i časovi provedeni u samotnom razmišljanju izoštrili su njegove argumente i dugotrajnije vizije.

Izišao je iz zatvora sumnjičav prema emocijama, ceneći zdrav razum i logiku iznad svega, kao što to otkrivaju njegovi didaktički maniri. Takva nesvakidašnja kombinacija osobina napravila je od njega moćnog lidera i efikasnog političkog pregovarača. Život u odricanju i disciplini na koji se navikao i dalje je održavao. Ustaje pre zore, vozi bicikl, radi fiskulturu na isti način na koji je to činio u zatvorskoj ćeliji.

Mandela je uživao u slavi, ali bio je nedodirnut njome. Ostao je skroman, uljudan i pažljiv prema pojedincima, bez obzira na status i starosnu dob. Često bi se zaustavio na ulici da porazgovara s decom, mladima ili slučajnim prolaznicima, s iskrenim interesom a ne iz državničke kurtoazije. Svojim precizno odmerenim i izbrušenim manirima Mandela je delovao kao spoj afričkog plemena i britanskog aristokrate i podsećao na jedno drugo mnogo gracioznije i otmenije vreme. Uprkos patricijskom držanju, posedovao je onu običnost i neposrednost svojstvene velikim ljudima. Istom učtivošću pozdravljao je i radnike i poslovne menadžere i strane državnike. Njegovi pomoćnici su ga ponekad i grdili što ustaje da se pozdravi sa svakim ko mu priđe. Kućni poslovi u svakodnevnom životu nisu mu bili strani ili ispod časti. Nije se ustezao da to govori i na predizbornim mitinzima. „Nameštam svoj krevet sam, umem da skuvam pristojan ručak, oribam pod“, da bi onda, na opšte oduševljenje prisutnih žena, dodao kako „muškarci treba da preuzmu deo domaćih poslova“.

Na kraju svojih memoara Mandela je napisao:

„Prevalio sam dugačak put do slobode. Pokušao sam da se ne ulagujem, napravio sam niz pogrešnih koraka duž puta. Ali otkrio sam tajnu da se posle penjanja na jedno brdo, ispreči novo i mnogo novih brda da se savlada. Zastao sam za momenat da predahnem. Ali mogu da odahnem samo za trenutak, jer sa slobodom dolazi odgovornost i ne usuđujem se da se zadržavam, jer moj put još nije završen.

„Kad sam izišao iz zatvora, moja misija je bila da oslobodim i ugnjetavane i ugnjetavače. Neki kažu da sam to i ostvario. Ali ja znam da to nije tako. Istina je da još nismo slobodni. Mi smo samo ostvarili slobodu da budemo slobodni, pravo da ne budemo ugnjetavani. Još nismo zakoračili u poslednju etapu, već smo tek na prvom koraku na trnovitom putu. Biti slobodan ne znači samo zbaciti lance već živeti na način gde se poštuje i podstiče sloboda drugih. Prvi test naše posvećenosti slobodi tek je počeo.“

Uz vest o smrti, tekst iz knjige pokojnog osnivača i urednika Danasa Milovana Jaukovića „Bože, blagoslovi Afriku“ (Dan Graf Beograd 2010.)