Religija i mržnja

Mržnja, nasilje, prezir – integralni su elementi svake religije, a prevashodno monoteizama poput judaizma, hrišćanstva i islama. U epistemološkom srcu monoteizma nalazi se pravilo „ja sam u pravu, ti nisi“, te je sa tog stanovišta vrlo lako opravdati i nasilje prema onima koji „nisu u pravu“. Hrišćaninu jedan musliman „nije u pravu“, jer veruje u pogrešnog boga i vice versa, iako ni muslimanski niti hrišćanski bog ne postoje. Ekumenistički pokušaji, poput izjava „ja poštujem sve religije“, negiraju religioznog subjekta u samom početku, jer zaboravljaju religijsku isključivost koja se nalazi u samom srcu monoteizma. Biblija, kao i Kuran, pozivaju na nasilje na svakoj drugoj – trećoj strani. Knjiga Leviticus, valjda ovde ponovo nesposobno prevedena kao Treća knjiga Mojsijeva (u srpskom prevodu je pola Biblije Mojsijevo, mora da je imao pretplatu, a imena poput Deuteronomy i Leviticus i ne postoje), jedna je od najodvratnijih zvaničnih masovnih poziva na brutalnost, torturu, mržnju i nasilje. „Ubij pred Gospodom“, „poprskaj krv unaokolo“ (1:11, 3:2, 3:8), „sveštenik će umočiti svoj prst u krv“ (4:6) – sve je ovo sastavni deo Biblije. Reč „krv“ je možda najčešća u Levitskoj knjizi. Što se tiče homoseksualaca – treba ih pobiti. Ubij i one koji masturbiraju (skoro cela planeta bi nestala), pobij incestuozne, zakolji one koje vrše preljubu… hrišćanska žeđ za nasiljem, hrišćanska mržnja – pojam su za sebe. Fascinantno je čuti sveštenike koji tvrde kako je hrišćanstvo izvor „ljubavi“ i slične nonsense. Šta drugo reći, sem da nisu baš „najbolji“ hrišćani. Pročitajte Bibliju.

Govori mržnje lokalnih sveštenika sasvim su u skladu sa hrišćanskom doktrinom prezira prema svemu što valja, te nije ni čudo da ih sve češće čujemo. Manijaci i divljaci koji ruše sve pred sobom, i u Beogradu i u Đenovi, nekako vrlo često imaju istetovirane krstove kojekuda po telu. Ništa od ovoga ne sme da nas začudi, no treba se zapitati da li uvođenjem religijske indoktrinacije sedmogodišnjacima baš želimo da napravimo huligane koji šire svoju mržnju i bes širom Evrope i Srbije. Mržnja, nedostatak obrazovanja i religija idu svagda zajedno, kako je to detaljno elaborirao francuski filozof, ateista i hedonista Mišel Onfre. Treba se odista osvrnuti oko sebe i primetiti da u onim sredinama u kojima je obrazovanje najraširenije, religija i njome izazvano nasilje su najslabiji. Ovo su sociološko-antropološke činjenice koje retko ko želi da prizna i sebi, a kamoli (pred) drugima, imajući u vidu povlašćeni položaj religije širom sveta (ove prostore i da ne pominjem).

No, ne treba očajavati. Dok postoje škole i univerziteti, čovečanstvo će imati čvrsto uporište u borbi za razum i znanje, a protiv nasilja i besmisla. Zanimljivo je, doduše, primetiti kako su određeni fakulteti ipak otvorili raznorazne „odseke“ i „katedre“ teologije, te da ih neki odista smatraju i pravim akademskim instancama. „Fakulteti“ poput kojekakvih „Bogoslovija“ ipak postoje širom sveta, iako je fakultet uporište znanja, a religija praktično definisana kao nedostatak istog. Lingvistika nam ipak objašnjava da je veza između označitelja i označenog arbitrarna (u ovim slučajevima poprilično), te moramo imati u vidu da, iako na nekoj tabli ispred zgrade piše „Teološki fakultet“, shvatimo da to fakultet ni izbliza nije. Teološki fakultet je fakultet isto toliko koliko je Jugoslovenska levica bila levica (sećate li se Mire Marković i njene partije koja je vodila politiku najzagriženijeg i najagresivnijeg desnog krila, iako se zvala „levica“), isto koliko je Demokratska stranka Srbije – demokratska, isto koliko se narod pita u „Narodnoj“ Republici Kini, da i ne pominjemo „Demokratsku“ Republiku Kongo, u kojoj ženu ne treba pitati da li je bila silovana, već koliko puta. Religija je i Ferdinanda de Sosira odvela na novi nivo. n

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)