Tišina je najbolji položaj za posmatranje sveta

Do te mere da su se njihova osnovna značenja izmešala, a ponekad i pogubila. Događaj više nije samo njegovo pretapanje u doživljaj kao deo prirodnog umnog „varenja“ prošlosti, već je događaj osumnjičen kao da se nikada nije ni dogodio, a doživljaj se pretapa u svedoka sopstvenog materijalnog postojanja. Ovo relativizovanje dosegnuto je stepenovanim promenama, postupnim napredovanjem, iznijansiranim menjanjem, ali i sposobnošću da se stvari iznenada izokrenu potpuno naglavačke.

Da li je istorija nacionalno, kolektivno sećanje? Ako jeste, onda je ona, kao i sećanje pojedinca, relativno. Često vrlo diskutabilno. Ponekad i lažno. Retko kad, ali i dementno. Ako je doživljaj interpretacija događaja, nije li onda daleko od pameti zaključiti da se događaj – posmatran kroz doživljaj – možda nije ni zbio? Ili se prelio u doživljaj.

****

Prvu autorsku knjigu (pesama, šta drugo?) objavio sam u svojoj 18. godini. Bio je to podvig za ono vreme, ali preuranjen. Potom sam spisateljski zaćutao sve do svoje 34. godine. Šesnaest godina tišine i upoznavanja sa svetskom književnošću i istočnjačkim filozofijama (na svoj način). I putovanja. Upoznavao sam Suštinu, imajući sreću da me njoj poduče sjajni ljudi. Moj profesor srpske srednjovekovne književnosti (na tzv. Jugo-svetskoj) Đorđe Trifunović, iako me je podstakao na sumnju, zapravo me je učvrstio u stavu da je Tišina (naročito monaška) najbolji položaj za posmatranje sveta. U mom prvom seminarskom radu „O dijaloškoj formi u žitiju Sv. Save od Teodosija Hilandarca“, na prvoj godini studija, obavestio me je da sam ja, jedan 19-godišnjak, otkrio korene dramske forme u srpskoj književnosti (13. veka)! Naravno da u to nisam mogao da poverujem, ali ispostavilo se tačnim: rad je ubrzo objavljen u časopisu SANU. Klinac u Akademiji! (Kao naslov američkog filma za tinejdžere). Danas bih se zapitao ne da li je to bilo moguće i tačno, već da li se mogu pouzdati u svoje sećanje o tome? Da nema materijalnog dokaza, mislio bih da je netačno. To je 1973. A 1993, usred YU raspada i rata, u pariskom Galimaru mi izlazi roman (prva knjiga nekog ex Yu autora posle Danila Kiša). I šta se događa: tamo me obaveštavaju da neće mrdnuti prstom oko promocije knjige jer sam Srbin (!) i da budem zadovoljan što je knjiga uopšte objavljena, a ovde jedan kritičar bruji kako je laž da mi se knjiga pojavila na francuskom i to još, možete misliti, kod izdavača koji bi mogao biti san svakom piscu. To učenje zla za mene je bila nekultura sećanja. Zaključak: znam da nisam postao naučnik niti univerzitetski profesor (svojom odlukom odbio ponuđeno). Jedino je ostao žal za neispisanim radom o vezama pravoslavlja i zen budizma. Ali, nisam siguran ni da sam postao pisac. Toliko o relativizovanju.

****

Vrlo rano me je intrigirala sama suština sećanja. Imao sam sreću da vrlo mlad, u vreme kada sam se zdušno bavio srpskim nadrealizmom, budem preko svog budućeg kuma Bore Đokovića (ah, kako talentovanog pisca koji je ućutao) pozvan na po jedan razgovor sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. Ovaj potonji bio je, po meni, veći stručnjak za sećanje. Naime, bio je između ostalog i autor knjige «Do Nemogućeg», u kojoj se bavio svojim detinjstvom i drugovanjem sa Đorđem Jovanovićem i Oskarom Davičom (Dušan Matić je autor onog čuvenog… Davičo: Da vičem, Da vičeš, Da viče…), sve do beogradskog i pariskog nadrealizma i časopisa «Nemoguće». U toj knjizi preneražavala me je njegova sposobnost sećanja na tako bizarne detalje, te sam želeo da mi on lično objasni kako je bilo (ne)moguće prodreti tako duboko i precizno u toliku daljinu. Evo njegove «formule»: Kada čovek ostari, pred njim se skraćuje budućnost. Odbrambeni mehanizam uma za nju traži vremensku nadoknadu i pronalazi je u prošlosti: kako više nema mesta budućim događajima, tako se otvara prostor za obnavljanje onoga što se već dogodilo.

Kakva prirodna ravnoteža!

****

Istorijom sam se u svojim knjigama bavio podosta, možda i previše. A onda je ona jednoga časa počela da se pretače u sećanje, iz opšteg u lično. Uostalom, ta lična, privatna istorija polako, tiho, a već duže vremena zauzima temeljno mesto i u istorijskoj nauci: počev od istorijskih restlova pretvorenih u vrsne priče (istoričara) Milana Ristovića do vrlo slobodno koncipiranih naučnih radova istoričara Petera Englunda, čiju originalnu knjigu o Prvom svetskom ratu moja Geopoetika sprema za sledeću godinu. Reč je o sekretaru Švedske akademije i članu Nobelovog komiteta i žirija za Nobelovu nagradu, autoru prekrasne, kod nas već objavljene, knjige Male istorije. Dakle, svi mi – neki, i amateri i stručnjaci, pomalo izokrećemo negdašnju stvarnost: iz velikih tema ne izvlačimo tzv. male živote, već iz tuđih i sopstvenih, ličnih prolazaka kroz prošlost stvaramo mogućne, opšteprihvaćene nove istine o proteklom.

****

Pitanje vremena i njegovog protoka najviše me je zbunjivalo u muzici: ona kao da nikada vremenske podele nije priznavala. Svejedno je da li danas slušate delo klasične muzike iz, recimo, renesansnog doba ili takvo – klasično a danas stvoreno. I rokenrol, kao izrazito važan deo mog života, nikada nisam posmatrao izdvojeno od ostale muzike: on je samo imao tu privilegiju da doživi masovno prihvatanje. Pa, setimo se perioda simfo-roka ili renesanse u muzici Jana Andersona i Džetro Tala ili keltske harfe Alana Stivela. Na jednom od BEMUS-a 80-ih godina, kompozitor Zoran Erić stvorio je kompoziciju Subito za hor i bas (Kolegijum muzikum) sastavljenu od tri haiku pesme Pola Repsa, Lenarda Koena i jedne moje. Mislio sam da to ne ide jedno s drugim; drevni književnominimalistički pa još japanski oblici, akapela i vrlo moderni, da ne kažem eksperimentu naklonjeni muzičar. A izvođenje kompozicije je izmirilo sva vremena i žanrove u jedno. Zato se za muziku može koristiti izraz uživo. (Razmislite kako stoji isti izraz za književnost. Nikako). Uz to, neko je odlučio da takvo delo još i otvori manifestaciju! Hoću da kažem, „ispalo“ je dobro. Baš sam bio uživ(a)o. Stvaralaštvo je zaista let u nepoznato.

****

Valja reći da sam onolike godine ćutnje u književnosti premošćavao drugim profesijama: književnim prevođenjem, putovanjima i novinarstvom. Učio sam kod poznate tzv. uredničke Svete Trojice u Kulturnom dnevniku Drugog programa Radio Beograda. A onda urednikovao u Studentu sve sa političkim i inim skandalima i zabranama, ostavkama i sl, sarađivao u avangardnim Vidicima, opet skandali i zabrane, učio Druge novinarstvu u pravoj radio-školi Ritam srca Studija B. Bila je to puna škola đaka, na stotine. Potom urednikovanje u Politikinom Rock-u, NIN-u, rubrika u Politici… Jedno od lepših novinarskih sećanja je frilenserska serija TV emisija o kulturi Amerike: – od kablovskih televizija koje su te 1984. još bile u povoju (snimanje studija CNN-a u zastakljenom prizemlju sada nepostojećih Kula bliznakinja – a ja ovo upravo pišem na dan 11.09. – kakva podudarnost!); – HBO, koji je upravo osnovao svoju filmsku produkciju i krenuo sa filmom Gandi;- serija o crtanim filmovima i stripu u Marvel kompaniji i King Fičers Sindikatima; – serija o časopisima (Vilidž Vois, Intervju Endija Vorhola u njegovoj Fabrici); – emisija o prvoj crnoj mis Amerike i do danas «održivoj» Vanesi Vilijams uprkos prisili da vrati krunu najlepše; – o hotelu Čelzi na njegovu stogodišnjicu sa stotinu zvezda (umesto oznake od tri, četiri ili pet zvezdica) poput Vorholove Vive, legende klasične muzike Virdžila Tomsona, rediteljke Širli Klark, prvog ponovnog dovođenja u Čelzi Lenarda Koena posle smrti njegove Dženis Džoplin i smetanja mu pri remiksu albuma Various Positions u studiju na Of Brodveju; – emisije snimljene u kući Alena Ginzberga, izdavačke legende Džejmsa Mekloklina (Nju Dajrekšns) i na desetine drugih. Bilo je to unikatno iskustvo koje se retko kome događa i jednom u životu. A još u tome biti sopstveni reditelj, finansijer i autor! Ako sam se ikada osećao građaninom sveta, bilo je to tada. Kao, uostalom, i država u kojoj sam živeo.

****

Možda sam sa državom izgubio i sopstveni identitet. Kada bolje razmislim, ta potraga ili istraživanje skoro da su, na ovaj ili onaj način, postojali u svakoj knjizi koju sam napisao. Moji postojeći i izmišljeni likovi, Senzaki i Sung, Aleksandar Veliki i Joan Breklien, Kagujahime i Čijo, Đorđe Šagić i Džorž Fišer, Bajica Sokolović i Mehmed – paša Sokolu… svi su najmanje u duplikatu ili multiplicirani. Ili je to zato što sam Blizanac, osuđen na večito dvojstvo? Ali, tu je sa sećanjem drugačije: iako je i za ove književne junake postojala vremenska protočnost koja je poštovala redosled toka stvari, ovi likovi su pokušavali da pričaju priče istovremenog postojanja u duplikatu, triplikatu… kao da su dokazivali svoju izdržljivost naspram vremena. No, kako to isto vreme ide, tako mi se čini da sve više u svoje „bekstvo od biografije“ vraćam detalje sopstvenog života i to one iz ranog detinjstva, one o svom ocu avanturisti i neobuzdanom kapacitetu koji je verovatno od mene otišao okrnjen a nezavršen. (Kako sada prepotentno zvuče stihovi koje sam napisao kao tinejdžer: „Savršeni a nezavršeni“. A opet, kao da istovremeno dokazujem tezu Đorđa Kostića o nemanju vremena ispred sebe već samo iza sebe).

****

Lokalno i Globalno uvek sam video ne kao jedinstvo suprotnosti već kao prirodnu alhemiju koja čini Jedno. Jer insistiranje na razlikama između lokalnog i globalnog brzo dovodi do suprotstavljanja između Starog i Novog, Nazadnog i Naprednog, Nacionalističkog i Kosmopolitskog i tako unedogled. I svetu i Srbiji je lakše da budu crno-beli. Njihovo bojenje traži trud, a pitanje je da li je on danas isplativ. Naročito u radu za druge. Tako stižemo do mog rada za Druge: Geopoetika. Da, pre dvadeset godina zamišljena je kao prozor u svet kada ih nismo imali (prozore), a sada služi za provetravanje ustajalog vazduha u izdavaštvu, a time i u nečijim glavama. Ona je majušna misija u otporu prema promeni gena ove nacije koja opasno vuče na zlo. Ona je sluga Lepote. Ona je Štit a ne Mač. Ona je oda ljudima koji ne odustaju. Jasno, ona je utopistična ali ne i naivna, ona je dobra ali ne i glupa. Skromna i jaka. Zvuči pesnički? Ako. Verovatno će se u postapokaliptičnoj budućnosti ispostaviti da ju je, apokalipsu, među malobrojnim stvarima, i poezija preživela. Zato što je ona sušta nevinost sveta. Da se razumemo: Geopoetika ne objavljuje poeziju. Ni u godini jubileja. Niti je ja više pišem.

****

Takoreći pre nekoliko dana Orhan Pamuk je u Kulturnom dodatku Fajnenšel tajmsa komentarisao pobunu urbane Turske protiv odluka premijera Erdogana koje se tumače kao prekomerna islamizacija zemlje. U međusobnoj prepisci rekao sam Pamuku da mi se dopada njegov odgovor na pitanje kako će se rešiti budućnost Turske: on kaže da „oduvek postoji sukob u kojem moderno izdaje istoriju i kulturu a tradicija izdaje modernost, što nije jedinstvenost Turske. Nema rešenja“. Napisao sam mu da od iste boljke već decenijama pati i Srbija. Ja čak mislim da će najveći sukob nastati kada dva osnivača Partije pravde, premijer Erdogan i predsednik Gul, shvate da različito misle o budućnosti ove velike, ozbiljne i važne države. Na obojicu imam skora i lična sećanja: premijera sam upoznao u Istanbulu na prošlogodišnjem prvom Svetskom forumu o pravdi u svetu – gde sam bio jedini govornik – pisac iz sveta (bio je pozvan jedino još i Pamuk, bezuspešno, jer u to vreme svake godine drži predavanja na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku). Razmenili smo, na insistiranje ljudi iz njegovog kabineta, nekoliko rečenica. Imao sam utisak da se ponose što sam među njima. Ja sam bio ponosan što je među počasnim gostima bio i naš tadašnji (još neopozvani) agilni ambasador Dušan Spasojević. Verovatno preko njega, ili mog izdavača iz Ankare, predsednik Gul je svojevremeno dobio moj roman «Hamam Balkanija» i na engleskom i na turskom jeziku. Predsednika Gula sam «upoznao» nedavno, dobivši od njega lično pismo zahvalnosti što sam takvu knjigu napisao. Računam, gospodin je, pročitao ju je. Takva pisma se ne pišu da bi se zahvalilo na svakom dobijenom poklonu, pogotovo ne na jednoj običnoj knjizi. Gestovi obojice govore o njima i njihovim razlikama.

****

Sećanje nema kraj. Ono traje zajedno sa životom. Koliko živimo, toliko se sećamo. Kada nas nema, istorija preuzima štafetu. A čega će se ona sećati, sam bog zna. To je već druga tema – o Budućnosti sećanja.

O SAGOVORNIKU

Vladislav Bajac, književnik i izdavač, rođen je u Beogradu 1954. Studirao Filološki fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost. Autor je dve knjige pesama, tri knjige priča i šest romana.Najćešće nagrađivane su: Evropa na leđima bika, priče, Knjiga o bambusu, roman, Podmetači za snove, priče, Crna kutija, roman, Druid iz Sindiduna, roman, Bekstvo od biografije, roman, Evropa ekspres, roman u pričama, Hamam Balkanija, roman i druge priče… Gastornomske priče su njegovo najnovije delo. Dela su mu prevedena na dvadest stranih jezika. Uspešno se bavio novinarstvom i prevođenjem. Vladislav Bajac je osnivač i direktor izdavačke kuće Geopoetika.