Javne strasti birokratskih službenika

Kako broj elemenata kolekcije raste, tako narasta i često sasvim prisilna ostrašćena potreba da se oni sortiraju i klasifikuju, taksonomijski urede i prirede za izlaganje, i to na način na koji bi svaki pojedinačni eksponat bio podvrgnut logici celine i utopio se u viziju sakupljača, koja se publici izložbom nameće. Takvoj potrebi je teško odoleti, ma šta da su elementi date kolekcije, i ma koliko da takav način njihovog hijerhizovanog, pa homogenizovanog prikazivanja u izložbenom formatu na kraju očigledno odavao mnogo više toga o sakupljaču nego o tome što je sakupljeno. Tu potrebu u sebi često prepoznaju sakupljači znački, poštanskih marki i salveta; sličica za albume i akcionih figura iz popularnih filmova i serija; ordenja, bodeža, sablji i drugih militarija; navijačkih šalova, dresova i nalepnica, te i korišćenog ženskog i muškog donjeg veša i sličnih fetiš predmeta, a ipak dosta ređe oni koji su se sakupljanju odali tek po službenoj dužnosti i u skladu sa pravilima službe. Pa ipak, strast je strast i na mnoge stranputice može strasnika da odvede, koliko god da pravila službe bila tu da spreče da se to desi.

Hiljade i hiljade objavljenih fotografija, crteža i karikatura premijera, i još veći broj tekstova o njemu (samo iz poslednje dve godine), bili su pomno i strpljivo sakupljani i podvrgavani stilskoj analizi i vrednosnoj proceni, da bi onda samo limitiran broj onih koji su proglašeni za najuvredljivije (2.523), to jest onih koji bi po autorima izložbe trebalo da svakog normalnog posetioca svojom brutalnošću zaprepaste i ujedno emotivno približe onome ko je tim putem konstantno postavljan na stub srama, bio predstavljen na način za koji smo skoro čuli da bi trebalo da se smatra „konceptualnim“. U samom postupku to je izvedeno na način koji je sve to mnoštvo preuzetih i prisvojenih medijskih sadržaja okvalifikovao kao laži i predstavio kao deo mehanizma stvaranja slike o Premijeru kao neprijatelju naroda, uz apelovanje na lični sud posmatrača da tu laž razotkrije i zapita se kako je sve to uopšte moglo da prođe necenzurisano. Postavka je organizovana na način na koji se nakon akcija službi bezbednosti predstavljaju zaplenjeno oružje, narkotici ili dečja pornografija, što kasnije obično služi kao dokazni materijal u sudskom postupku protiv onih kod kojih je to nađeno ili protiv onih za koje se ustanovi da su to proizveli.

U svemu tome forma izlaganja, naziv i propratni tekst su to što inkriminiše, a ne sam predstavljeni materijal, koji je, inače, veoma poznat široj javnosti, budući da je njoj bio i namenjen i kroz medije njoj upućene i bio u svom originalnom kontekstu objavljen. Naime, ovo definitivno nije dokumentarna izložba, budući da nema dovoljno podataka o izvorima iz kojih su preuzeti i kontekstima u kojima su objavljeni, materijal je premontiran i kolažiran, neki od izloženih tekstova su u nekim segmentima zablurovani do nečitljivosti, da bi se istakao samo naslov, a tekst koji ispod njega sledi ostao nedostupan, dok su u isti rang stavljeni proizvoljno sakupljeni tvitovi i drugi sadržaji sa društvenih mreža, krajnje vernakularnog sadržaja, sa istraživačkim tekstovima i drugim medijskim prilozima profesionalnih novinara, od kojih su mnogi rađeni po visokim standardima profesionalne etike. Takođe su tu izložene i karikature, koje po logici žanra svoj sadržaj predstavljaju sa nešto preteranim karakteristikama, a čijim izlaganjem su njihovi autori implicitno optuženi zato što preteruju. To je onda još spram posmatrača postavljeno na način koji ne omogućava da se ti sadržaji jasno i međusobno razdvojeno sagledaju, već u nepreglednoj masi koja atakuje na čula, i podvedeno je pod krajnje afektivni naziv.

Sintagma „Necenzurisane laži“ teško može da se okvalifikuje kao nešto neostrašćeno. Ako je cilj izložbe, kako se to u katalogu navodi, bio da se publici dokumentarno predstavi medijski materijal, i to prvenstveno zato da bi svako ko ga posmatra s�m došao do suda njegovoj prirodi, čemu naziv i tekst koji navode posmatrača i krajnje sužavaju mogućnosti čitanja izloženog? Možda se samo partijska birokratija zanela u svojoj neizmernoj strasnoj ljubavi prema liku i delu premijera, a pošto, začudo, još nije ni predložen, a kamoli izglasan Zakon o zaštiti tog lika i dela, pa nije mogla da sve to što je na izložbi predstavljeno proglasi sa nešto s one strane zakona u užem, to jest pravnom smislu reči, pribegla je ovakvoj moralnoj osudi. Pa zar stvarno nije nemoralno da nekog ko se toliko žrtvuje za nas i koga valjda svi neizmerno moramo da volimo kao nekog najbližeg, predstavljamo na ovakav način, ili makar da dozvoljavamo da ga ti neki mediji tako predstavljaju? Ti mediji verovatno ništa drugo ni ne rade nego posreduju odnos vođe i naroda, nešto što bi, valjda, moralo da bude instinktivno i krajnje neposredno, i time kvare idilu njihove neograničene i ničim sputane međusobne ljubavi, u kojoj sve mora da se razume, i, naravno, sve mora da se prašta.

Ume kod nas birokratija da uživa kao retko gde drugde. Gajenje fikusa po kancelarijama, sa izuzetnim posvećenjem i predanošću, koji zahtevaju trud, rad i vreme, usled čega moraju da budu žrtvovani neki drugi radni zadaci, jedan je od ključnih primera tog uživanja, dok je drugi gajenje kulta ličnosti vođe. Te dve stvari u kombinaciji mogu i da ispune dušu i da popune radno vreme, a visoko se kotiraju u politici zapošljavanja kako po javnim ustanovama, tako i u svim drugim institucijama koje kadrovski popunjavaju političke partije. Pa ipak, nekada rezultate rada treba predstaviti i na neki merljiv način, pa, budući da izložbe fikusa još nisu u tom smislu zaživele (mada je pitanje dana kada će to biti slučaj), valjda ostaju samo izložbe poput ovih „Necenzurisanih laži“. Verovatno su autori te izložbe to sve što su uradili, tako marljivo i predano, tako strasno i požrtvovano, ne žaleći ni sebe ni druge, nemajući obzira ni prema autorima čije su materijale koristili, ni prema publici, i ignorišući bilo kakvu etiku javnog izlaganja, radili samo zato da ih neko potapše po glavi i uveri ih da će na tim nekim mestima na kojima se sada nalaze ostati makar još neko kraće vreme. I verovatno su stvarno bili srećni ako se to desilo. U tome se sastoji banalnost zla.