Ratnici podzemlja, izađite da se igramo

Stranac je, ponekad, na putu kući, ili, češće, uz sav teret kauboja koji sa sobom nosi sve potrebno za preživljavanje u divljini, na duši nosi i želju, ili potrebu, za krvavom osvetom nad nekim ko u gradu živi a ko se u prošlosti o njega ogrešio. Stranac, njegov put, njegova motivacija, dakle, variraju, no, grad je uvek isti – naoko civilizovano, samoodrživo mesto, kojim vlada jedan, ili grupa moćnika uz pomoć naoružane bande koja izigrava predstavnike reda i zakona. Međutim, i zato su Betikerovi filmovi spona između klasičnog i špageti vesterna, taj svet nije nipošto crno-beo. Skotov stranac kompleksna je osoba, u filmu „Bjukeken jaše sam“ plaćenik koji se vraća iz Meksika i koji na pitanje da li je ubijao odgovori „ubijanje revolucije nije ubistvo“.

U „Odluci pred svitanje“, pak, njegovu osvetu vodi uverenje da mu je vlastodržac grada obeščastio ženu – po nekakvom patrijarhalnom gledištu, naveo je na greh – a zapravo… pa, posle nekog vremena nam postane jasno da osoba za koju navijamo preduzima akcije protiv ljudi protiv kojih se iste iz različitih opravdanih razloga mogu preduzeti tek zato što ne može da pređe preko sopstvenog gubitka časti i poljuljane muškosti. Negativac, opet, nije nekakav mitski zlikovac već čovek sa određenim moralnim kodeksom, dok je šerif (zapravo revolveraš najamnik) neko ko ubija kada mora, nakon puno rasprave i razmišljanja šta valja uraditi. Obično, kod Betikera, od dvojca izdavač naredbi – plaćenik, samo jedan će umreti pre kraja filma, dok drugi nastavlja da živi kao čovek svog vremena. Samo svog? Obični građani Betikerovog sveta nisu ugnjetavani od strane gradonačelnika-gangstera, niti od života u njegovom gradu imaju nekakvu preteranu korist. Dakle, teško ih je naterati na promenu stava. Nešto se mora desiti, neka automobilska guma koja isplivava iz prljavog mora i više žulja oči od desetina kesa i plastičnih flaša. Nije Betiker i njegov svet B vesterna, snimanih za tri nedelje, bez razloga bio toliko voljen od strane francuskih intelektualaca šezdesetih koji su prepoznali u njegovim junacima čoveka svog vremena, egzistencijalističkog čoveka u vremenu bez boga, kauboja bez indijanaca u borbi sa samim sobom, protiv neprijatelja koji to možda i nisu.

Beograd, na neki način, čeka svog Rendolfa Skota, podnošljivo ugnjetavan grcajući pod vlašću grupe ljudi, predstavnika svog vremena, naoko pristojnih momaka koji, od nejasno je čijeg novca, gledaju tenis, dok uniformisana banda obezbeđuje izgradnju arapskog treša i reketira prodavce na pijacama. Za razliku od Betikerovih plaćenih ubica koje nose značke šerifa, uglavnom poštovanja vrednih ljudi koji razmišljaju o svojim motivima i posledicama svojih dela, beogradska uniformisana banda nema nikakav autoritet niti sposobnosti. Situacija u kojoj vas legitimišu ili ograničavaju vam kretanje nalik je gadosti kada vas slabašno dete kinji a vi ne smete da ga izudarate daskom po dupetu jer je iz porodice gangstera koji drže kraj.

„Ratnici podzemlja“ Voltera Hila prikazuju svet u kome mladi ljudi osnivaju male, uniformisane bande da bi se borili, na prvom nivou, protiv drugih, iz istih razloga društvenog beznađa formiranih grupa, a na drugom, protiv pravog neprijatelja, policije – bande koju štiti zakon. No, uz sve uniforme i titule (naš glavni junak je „war chief“ svog udruženja građana) to je svet haosa. Vođa najbrojnije bande tokom sastanka na kojem iznosi ideju saradnje u cilju preuzimanja kontrole nad gradom biva ubijen iz čiste zabave. Uniforme, umesto reda, donose još veći haos. „Ratnici podzemlja“ zapravo su duboko depresivan film. Sistem ugnjetava, udruživanje protiv sistema vodi u nasilje zarad nasilja, glavni junaci su, nakon noći bežanja, tamo odakle su i krenuli, u svom kraju grada gde njihovi roditelji i oni žive na taj način da je upravo to nerešivi uzrok problema. Recimo da su pobedili, ako se ostajanje u životu može nazvati pobedom i jedini tračak nade nalazi se u završnom dijalogu u kojem „ratni poglavica“ i devojka koju je upoznao par sati pre toga dogovaraju san o odlasku i putovanju bez cilja. Ona lepo kaže u jednom trenutku, „vidim ja šta se događa vrata do mojih: stomak do poda, petoro dece, bubašvabe u kredencu…“. Borba koju vode je protiv fantomskog neprijatelja i dok im sistem ne ponudi nekakve bagere i fantomke kao jasnu metu besa, tako će i ostati.

Bjukenon ušeta u grad u kojem sve košta deset dolara (tj. ima istu vrednost ili je izgubilo svaku vrednost, kako već želite da gledate), u kojem su trojica braće podelili poslove između sebe, no, to im ne donosi smiraj. Kriju stvari jedni od drugih, međusobno se mrze i podnose zbog koristi. Zapravo, stranac koji dolazi spolja samo pritiska dugme njihovog samouništenja. Hoće li se to dogoditi i sa interesnom grupom koja vodi Beograd i uniformisanom bandom koja ih štiti? Ili će građani, sa Rendolfom Skotom ili bez njega, morati da ih gurnu preko litice? Jedan od najzabavnijih momenata u filmu „Neoprošteno“ (a Klint Istvud je igrao u italijanskim vesternima ali je svoje režirao inspirisan Betikerom) je dijalog između šerifa i Vilijama Manija: „Ubio si nenaoružanog čoveka!“, „Trebalo je da se naoruža kada je odlučio da ukrasi svoj lokal telom mog prijatelja“. Ko god formira svoju privatnu vojsku to radi iz straha.

Beograd, na neki način, čeka svog Rendolfa Skota, podnošljivo ugnjetavan grcajući pod vlašću grupe ljudi, predstavnika svog vremena, naoko pristojnih momaka koji, od nejasno je čijeg novca, gledaju tenis, dok uniformisana banda obezbeđuje izgradnju arapskog treša i reketira prodavce na pijacama