Ekspanzija

Nedelja, 21. jun 2015.
Šta, u stvari, hoćemo da predočimo? Nećemo okolišati, kao i uvek: lepotu života. NJegovu neponovljivu čarobnost, itd, itd. Ne činiti ništa posebno, pokazivati samo protok vremena, (mog vremena), i to će biti dovoljno. Ili bih, naposletku, morao i nešto posebno da razumem? Nešto duboko, značajno, bitno? Pa… to bi me iznenadilo.

Utorak, 23. jun 2015.
Opet loše raspoloženje, ni zbog čega. Gugi, ti, tamo unutra, nisi baš neki devojački san.

Četvrtak uveče, Heviz, 25. jun 2015.
Krenuli s „momcima“. Dobro je, naprosto je dobro. Četiri brata, svaki opičen na svoj način. Ako ozdravim, nema sumnje da će mi naplatiti ovu sadašnju slatku širokogrudost. Mada su manje-više uvek takvi, možda nisu toliko pažljivi. Sutra još neću prati kosu. Ma, peri, dok je imaš. Bratska reč. Jedan jedinac nikad ne bi stigao do ove rečenice. Ili bi morao da bude veoma, veoma talentovan. S bratom je stvar jednostavnija. Kao da sam na letovanju, sunce sija, nebo je plavo, cvrkuću ruski turisti. Konobara, navijača Honveda, izjednačavam s jednom spontanom milošću. Umilostivim? Usrećujem? Mnogo. Možda ne bih ni smeo na sunce? Ruke su mi sada jarko crvene. Kao neka mapa. Vodoplavna područja, sa ostrvcima, krivudavim rukavcima.

Ima da te olešim, kao sodadžija svog konja, kažem Đerđu. I to je toliko, toliko vickasto. Zaista jeste, ali van porodice to je nerazumljivo.

Današnja poslednja rečenica koju čujem iz susednog kreveta. Dosta sam baš pičaka pojebao. – Imam osećaj da bi izvesna autocenzura povećala sjaj i ugled naše porodice.

Zaboravio sam da ponesem sako. Samo kažem, stvar je beznačajna. – No, muci, kako se osećaš? Letujemo, hura! Onaj tumormarker, koji je, valjda, do 100 normalan, kod mene je 39000. Pa zbog toga čovek Austrijanac nije ni predlagao MR, neka produžimo po prvobitnom planu – hemo.
Kamping u Badačonjtomaju, „morski žal“, drvena kućica. Opet nema rečenica. Mada: „Naš hitri poštar maločas je skočio u sedlo.“ Marci je otišao po novine. Mihalj je položio dlan na moj stomak i navodno oseća da nešto nije u redu. Pre nego što bismo u horu viknuli na njega da je kreten, preispoljni, pokušavam da ga nagovorim (da ga pitam zašto nije naterao sebe) da sve to proveri. Da li je sposoban, ima li osećaj, i kakav, koje vrste? Teško nam ide razgovor. Još ću se vratiti na to, zabrinuti stariji brat. Ne računajući „jebote“, „pička“ je po glavi najčešća… – toliko je i dovoljno od ove rečenice, ponavljam: „pička“ je po glavi najčešća…

Slatka gospođice, priznajem, lepo se ponašaš, vrlo si pažljiva, dozvoljavaš mi da letujem. Leben und leben lassen. A zašto onda naganjam na tebe onolike otrove? Pa, slatkišu, tako to ide. S jedne strane tovarim ih i u sebe, huškam ih na sebe, a s druge strane bih voleo, pored sveg poštovanja, da se malo povučeš. – Nije ona baš tako prijatna. Da li bi me uplašilo da nisi…
Prijao mi je doručak, pravi omlet sa ovim i onim. I malo narezaka. I nešto sira. I jedan sufle, s limunom. – Baš nailazi Đerđ. Kakve samo divne lopataste ruke ime. I kakve samo nabrekle žile! NJega je i Bog stvorio za hemoterapiju.

Nedelja, podne, 28. jun 2015.

Poput Tomasa Mana: vreme neprijatno, kafa s Katjom (braćom), Klaus se ubio (naručili smo sto u Vonjarcvašheđu). Iz ovoga se malo (!) vidi da je TM bolji, ali opet – sunce mu kalajisano – ovo nikad nije napisao, nije ni bio blizu tome da napiše: Vonjarcvašheđ.
Bilo bi dobro napisati (znati) jučerašnji dan, ali sad, moj mali dnevniče, ostavljam te ovde, osami se malo, pravac (slušaš li, Tomase? – pitam se koliko se ljudi obraćalo TM-u sa ti?) Vonjarcvašheđ!
Nedelja, uveče. Ovom danu bi veoma odgovarao opis događaja u restoranu, ali nekako imam osećaj da bi to bilo odugovlačenje vremena. I dok me pri tome ovih nekoliko bratskih dana deli od njega. Pri čemu me ovih nekoliko bratskih dana drži na odstojanju od njega. Kao da te i nemam, darling. Jedino me ubacivanje lekova u industrijskim količinama podseća na nevolju. I, da, moja ruka. Kao da se koža smiruje, opao je i otok, ali ostaje jaka (poput opeke) boja. Liči na neki osip, na nekakvo kožno oboljenje, ne bi me iznenadilo da se to nekom učini odvratnim, ali vrlo verovatno to nikad neću saznati.

Subota: kao da smo na pripremama za neko takmičenje. Kikoćemo se čitav dan. Na Belinom jedrenjaku, naposletku ne isplovljavamo. Slanine, čvarci, kobasice, vino. – Sad iz ovog neće biti pisanja. Radije ću leći da spavam. Zebu mi noge.
Nedostaje i opis petka. Odosmo na pijacu.

Ponedeljak, 29. jun 2015.

Ekspanzija, bilo je zapisano. Dakle, raste. Da kažem: raste u meni nešto (gugi, nemoj ni pokušavati da izbegneš odgovornost), ili sam ja taj koji raste? Iz Madame Bovary, c’est moi: nešto, to sam ja. Rak nije zasebno u meni. Moj rak, to sam ja (a država je Lajoš, onaj Lui). Mislim, međutim, kad to kažem, da to donekle zvuči ulagivački. Moje mišljenje je zaraženo, mogao bih da se našalim.
Utorak ujutro. Puštam da mi sunce šparta po stomaku, i naizmenično pevam: Oče naš, koji si na nebesima, neka je blagosloveno ime tvoje, odnosno: Sirotište, nema smeha.

Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko

Peter Esterhazi (1950-2016) jedan je od vodećih mađarskih i svetskih pisaca. U ovom izdanju Arhipelag magazina ekskluzivno objavljujemo nekoliko odlomaka iz poslednjeg romana Dnevnik gušterače, koji je objavljen u Mađarskoj mesec dana pre piščeve smrti.

_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs