Važno je negovati kulturu gledanja i radoznalosti

Ubeđena sam u to da bi najveći broj ljudi razlikovao dobru od loše slike kada bi mu se pružila šansa za studijsko i posmatračko gledanje. Moje iskustvo s publikom je takvo da su ljudi u stanju da to vide – kaže u razgovoru za Danas Milica Stevanović, ugledna umetica, članica SANU i nekadašnja profesorka Fakulteta likovnih umetnosti u Beofradu, i navodi da je u dešifrovanju umetničkog dela važno „gledati gledanje“ i „biti radoznao“.

Izložba njenih radova je otvorena u Gradskoj galeriji Užice i može se pogledati do 28.oktobra. Povod za njeno prvo predstavljanje užičkoj publici je obeležavanje Dana grada – 9.oktobra, a postavka je realizovana u okviru saradnje te ustanove sa Galerijom SANU koju je, pre više godina, uspostavio akademik LJubomir Simović.

Postavku, koju čini suženi izbor radova sa prošlogodišnje retrospektivne izložbe koja je bila priređena u Galeriji SANU, čine ulja na platnu, printovi, crteži, objekti, koji su nastajali od 1953. do ove godine. Neki od njih čine seriju radova koji prate sam proces nastajanja umetničkog dela, a posmatraču se nude i tekstualna objašnjenja o istraživanjima prizora i samog čina posmatranja umetnice.

Za izuzetno bogat i skoro šest decenija umetnički rad Milice Stevanović, istoričarka umetnosti Bojana Burić, zapisala je u katalogu da se on „može posmatrati isključivo kao autentično i van svih šematizovanih pristupa“.

– Umetnica teži usavršavanju pogleda, izoštravanju vizuelne percepcije. To je podrazumevalo ne negiranje postojećeg, već samo proširivanje i obogaćivanje mogućnosti u skladu sa vremenom. U njennom stvaralačkom opusu mogle bi se prepoznati odlike umetnika moderne – hrabrost istraživanja, logičan prolaz kroz kalsične medije, crtež, sliku, reljef do objekta, fotografije, isntalacije i kolaža – navela je Burić i ocenila da je „jedna od najmarkatnijih osobine ove umetnice – otvorenost prema različitim pristupima i mišljenjima “ .

Istakvši da je suština u principu „kako“, odnosno u samom procesu rada, a ne u principu „šta“, koji se odnosi na tematski prikaz, naša sagovornica navodi da iz „kako“ proizilazi i „šta“.

– Uvek me je zanimao proces, a to je to „kako“, odnosno gledanje najjednostavnijih stvari, čime značaj motiva, sam po sebi, odlazi u drugi plan. Način na koji biramo ono što je važno, da bi se izvuklo na površinu i da bi se međusobno povezalo, to je ono što govori o našem zajedničkom ljudskom procesu da dođemo do istine – navodi naša sagovornica.

Na molbu da se osvrne na deo savremene likovne umetnosti koja se oslanja upravo na efekte principa „šta“, ona kaže da to „šta“ verovatno, postaje važno jer se „kako“ našlo u krizi.

– To „kako“ je uklješteno između konvencionalnih puteva kojima se dolazi do toga „šta“ i potrebe da se iskorači iz tih kolotečina. U nekom međuprostoru „uleće“ važnost tematike, naracije i prikazuje se ono „šta“. To je neka vrsta iščekivanja i traganja za tim novim putem do tog „kako“ – ocenjuje umetnica, a potom dodaje da je svojim studentima ukazivala na to „da rade ono za čim osećaju potrebu i da iz stvaralačkog procesa isključe brigu o reakcijama okoline i likovne kritike“, te da se tim principom i ona rukovodi.

Na tezu o tome da je u njenim radovima moguće prepoznati i odlike larpurlartizma, te da na neki način njene slike „odbijaju“ komunikaciju sa svakodnevicom, umetnica kaže da je potrebno da se utvrdi šta je to „kontakt sa stvarnošću“.

– Upravo kroz to „kako“ odgovaramo na probleme svakodnevice, tragajući za principom koji je zajednički za bilo koji proces rada u kome čovek pokušava nešto da otkrije i ustanovi. To je odgovor na krizu i, u današenjem svetu, u tom smislu, to je angažovanije od bilo koje navodne angažovane umetnosti, koja svoju angažovanost iscrpljuje u tematskom okviru. Takva umetnost ne daje odgovor na to šta ta tematika znači u našim životima. Ona u prvi plan istura tematiku, kao nešto o čemu treba razmišljati, ali to kako dalje i o čemu treba razmišljati – to ostaje prazno. U tom kontekstu, moglo bi se reći da je lar pur lar, na neki način, najangažovanija umetnost – kaže umetnica.

Razumevanje umetnosti

O potrebi i problemima kritičara da njeno stvaralaštvo klasifikuju u postojeće umetničke pravce, umetnica kaže da bi bilo „poželjno malo više radoznalosti i otvorenosti“, te da njene slike veoma dobro komuniciraju sa običnom publikom. – S običnom publikom imam mnogo manje problema sa razumevanem mojih dela. Imala sam izložbu u Nišu i postavljali smo jednu sliku koja je, na prvi pogled, mogla da deluje skoro kao enformel. Čistačica je posmatrala sliku i rekla sam joj da je to ptičije gnezdo i ona je to odmah razumela – objasnila je naša sagovornica.